Marketing
Zimnica ala Ksena
Heh, upravo sam izribala 40-tak kila zelja... za kiselit...
Da, mi to još radimo... 
Ali nije u tome poanta.
Poanta je u tome da to inače radi tata, uz maminu pomoć. On je meštar 
, on zna, on važe i računa postotke koliko soli, vode, zelja i gljivica sa smrdljivih nogu treba ubacit u bačvu. Kako sve to natiskat između cijelih glava te kako na kraju namaknut kamenčugu koja će to sve dobro pričepit i sprešat.
No, kako godine nose svoje, tako ni tata nije što je nekad bio.
Otišla forca a ostao prkos.
Vidjevši njega i mamu kako se spremaju uhvatit u koštac s tim silnim glavicama, odlučila sam ih pitat treba li im pomoć, očekujući glatki odbijanac. Naime, mama bi možda još i pristala, al stari, nema šanse. Jer, em je on meštar, em se radi o meni. Njegovoj “omiljenoj”.
Međutim, opet sam naučila kako ne valja pretpostavljat stvari, osobito kad se pretpostavlja nešto loše o nekome drugome. Na moje pitanje mama se malo nećkala dok se stari spremno odazvao 
, postavio me kod ribeža te održao kratko predavanje s pokaznom vježbom (*) o ribanju zelja u kućnoj radinosti. Izostavio je sva uobičajena puhanja, frktanja, kolutanja očima, otrovne komentare i podbadanja.
Pitam se jel bio takav zato što je ostario i onemoćao ili zato što je bolestan ili se, jednostavno, s godinama smekšao i postao čovječniji?
Kako god bilo, ja sam zadovoljna viđenim... 
(*) Tkogod i Kramer, ovo je za vas... 
Post je objavljen 22.10.2006. u 00:45 sati.