Ma lik je kruv
Sigurno je invalid. Noge su joj neobično savinute, a gume na kotačima trošne. Posegnem duboko u džep i izvadim pregršt malih žutih i bijelih kovanica, među kojima i jednu veliku. Neupadljivo stanem pored nje – nekako me je stid, kao da zavodim neku nedostižnu ljepoticu – i smeteno ispustim novac. Veliki medo pao je na pločnik. Sagnem se pokupiti kovanicu i pogled mi se susretne s njenim. Pokušavam shvatiti vidim li neizmjernu zahvalnosti ili pretvaranje. Ako je ovo drugo, onda sam još jedna budala u masi prolaznika.
Zahvaljuje mi krotko. Opet ne razlučujem je li to gluma ili pravo lice. Ništa novo u mojim prosudbama. Ponekad se sažalim i nad Jehovinim trgovcima pa ih umalo pustim u stan, ali me neka pravedna ruka svom silinom odalami po glavi, «Budalo, to su trgovci! Prodat će ti priču za pola dana slobodnog vremena». Uljudno se ispričam i zatvorim vrata od papira.
Krenem dalje, a po glavi mi sumnja igra fliper. Jesam li klasični naivac ili štovatelj naive? Gledaj, ne možeš promašiti, ako je i za pivo, opet je dobro djelo. A ako je za ćevape to bolje.
Osvrnem se iza sebe i tamo gdje je prosjakinja mlitavo držala lončić, ostao je samo šalter. Iznad njega velikim nevidljivim slovima piše «Glumci ekonomskog fakulteta na praksi». Protrljam oči i natpisa nestade, tu je samo sivi prljavi zid. Secesija.
U glavi mi preskače zupčanik pa zaboravljam sve o čemu sam malo prije razmišljao.
Produžim dalje i čujem zvuk harmonike. Ne razaznajem šire li se zrakom zvuci Cigana ili studenta s glazbene akademije. Nešto između.
Na pločniku sjedi mali Cigo, naslonjen na zid, i vješto prebire po tipkama. Ima tu materijala, i za žicanje po tramvaju i za solo koncert. Pored njega masna je kapa i u njoj svjetlucaju tri bijela novčića.
Cigo ne gleda prolaznike već žmiri i onako, u maniri kavanskih svirača, lijevo-desno okreće glavu. Posegnem u drugi džep i nalazim samo jedan žuti metal. Izvadim novčanik i spuštam u kapu deset kuna. Tek pažljivi slušatelj razaznao bi vrlo kratki predah - trenutak uzbuđenja.
U ovom slučaju potpuno sam siguran. Bez pretvaranja ovaj dječak svira za pare. Ono što dobiva, plaća glazbom, kakva god ona bila.
Sretan što sam ovaj put pošteđen teške sumnje u svoje rasuđivanje, nastavim jutarnju šetnju prema trgu i odjednom put mi prepriječi policajac.
Prelazio sam cestu na crveno.
«Hoćete li kaznu platiti odmah ili kasnije, zajedno s troškovima prekršajnog postupka?»
«Ja bih platio odmah. Evo, pedeset, sto, sto i deset, sto i trideset pet…uh! Nemam više. Petnaest kuna dao sam u dobrotvorne svrhe», prekopah sve džepove, pa još jednom, i još jednom. Nemam ni prebijene lipe.
«Žao mi je, ali morat ćete platiti troškove», reče policajac i stane pisati kaznu.
Podvojena ličnost
«Nabijem te na kurac. I tebe i državu i one prijetvorne klošare, sve vas nabijem na kurac!»
Udarim ga desnicom u trbuh, a ljevicom u glavu. On se sruši na pločnik. Unatoč okupljenim prolaznicima, vratim se do malog Cige, razbijem mu harmoniku o zid, a prljavu kapu, uz zvonjavu kovanica, šutnem na cestu. Produžim dalje i tek na šestom uglu pronađem prosjakinju u kolicima. Dlanom joj izbijem lončić i čvrsto uhvatim za kragnu i podignem je u zrak…
Slijetanje
»Plink!», iz maštanja me prene zvuk velebitske degenije, i lažno deformiranom rukom prislonim melodiku na usne i veselo zasviram «O Jelo Jelice…».
Prilazi mi policajac i veli da se gubim. Ništa lakše. Ispravim ruku, sasipam četiri kune i osamdeset lipa u lijevi džep, a melodiku stavim u desni.
Pivo kod Jože
Kod Jože je pivo najslađe. Sedam kuna bez PDV-a. On ne ide u korak s vremenom, a financijska ne zna gdje je to «Joža». Uletim sto na sat i zaustavim se tik do šanka i podignem desnu nogu na štangu u podnožju, kao da ću pišat, a zatim zalajat. Ništa od toga. Možda prdnem u sebi. Ali, kažem, možda.
«Mrzlo»
«A imaš li para?»
«Imam»
«Koliko imaš, sunce ti lopovsko?»
«Tri kune»
«Dva deci točene»
«Neee, nemoj se zajebavat»
«Ne zajebavam se»
Snuždeno prihvatim ponudu, izvadim melodiku i sa vodenkonjskom suzom u oku zasviram «Plakala mala Vidica».
Joža se snebiva. Nervozno kucka prstima po šanku i znam, uskoro će mu ruka, plačljivom Vidicom ponesena, posegnuti za Žujom.
«Konjino!»
«Nema na čemu»
Jelena
Tu sam ženu upoznao kod Jože. Stajala je za šankom i pjevala «Maglu», dok je uokolo treštao RIZ-ov tranzistor. Bio sam očaran njenim velikim plavim očima i kaubojskim nogama. Prišao sam i melodikom stao oponašati čopor lisica. Ona je prihvatila izazov i držeći se za šank, pijano se izvijala u bokovima. Naručila mi je pivo, naručila je dva, tri, upoznala me sa svojim vozilom i kad sam otišao prirodnim imperativom pogođen, nestala zajedno s kolicima ne plativši moja piva.
Ako mislite da sam ih ja platio, varate se. Melodika čuda stvara.
Melodika
Moja je melodika pandan fruli onog lika koji je ne naplativši deportaciju štakora, odveo svu djecu u nepoznatom smjeru. Samo što u mojem slučaju ja ne mogu smisliti štakore, djece nemam, a tuđa me ne podnose. I zato sviram dok ne dobijem besplatno pivo. Ponekad umjesto piva budem izubijan, ali sve se to broji kao povreda na radu na crno.
Safet
On je mali Rom, a svi smo mi Cigani. Harmoniku s čavlom ugraviranim potpisom njegova oca, dobio je kao ostavštinu nakon što mu je roditelj umro od ciroze. Virtuoz je na instrumentu i voli sve što vole mladi…Romi. Od nas klošara, on zaradi najviše – dio odvoji za novu harmoniku, a dio potroši na ekipu. Svi ga volimo, osim Jože mada nitko ne vjeruje u to. Znam da mu Joža kriomice daje cigarete i sitni novac.
Joža
Joža preko neke svoje švercerske špage otkupljuje pivo kojem je netom istekao rok. Vino mu je domaće, iz zagorskog vinogorja, a jedini dah luksuza je neotvoreni Štok.
Joža je rastavljen, ima troje djece i mercedes 240 D, '82. Ponekad mu navrati bivša i razjebe ga toliko da nas sve izbaci napolje, zaključa birtiju i rakijom se spušta na Zemlju. Doslovno.
Redarstvenik Željko
Iako revan i nadobudan u svom poslu, ponekad nam progleda kroz prste tako da kad nas ugleda naglo skrene u sporednu ulicu ili se okrene čelom nazad vrebajući na semaforu pješake prijestupnike.
Najveći uspjeh mu je jednu stepenicu viši čin od redarstvenika koji nema činova, a koji je izgubio sišavši sa stepenice zbog pedeset kuna mita zajebanog prekršitelja zakona o prometu.
Prolog
To je moj svijet, moji ljudi, i bez njih bi se možda i zaposlio, mada mi ponekad dođe da ih sve pobijem.
Ako imate koju kunu, dvije, a nije da nemate za džuboks, za koji vam neophodno trebaju kovanice jer vas neka primitivna seljačina maltretira turbofolkom, mi smo u secesijskoj ulici ili kod Jože.
Bog vam duši 'prosti.
Post je objavljen 21.10.2006. u 19:05 sati.