Priznajem, naslov zvuči kao da sam zaista postala prijateljica noći, još kad tome dodamo one nebuloze iz prijašnjeg posta.....svašta!
Zvonjava telefona je nešto što me ne uznemirava, pa čak ni rano ujutro...živce mi davno izbaždarili oni jadni penzići koji su znali nazivat Žilicu i tražit doktoricu, homeopatske pripravke i moje savjete. Promuklim jutarnjim glasom, nadasve muževnim, upućivala bi ih u biljne ljekarne i laboratorije, djelila mudrosti šakom i kapom, bilo mi ih žao.
U polu snu čula sam dragog Maksija kako govori nekome da još spavam, a ja u tim trenutcima odmah otvaram oči i ustajem, šta ako me zove Zona ili Miki ili Precjednik....jutarnji pozivi....
šel aj tejk d mesiđ...
no tenk ju, ajl tejk it in d konfrens rum...
khg, khg...la la la la...čistim grlo i procvrkućem halo....
Iz sluje čujem poslovično-ugodan glas pedagogice iz Umjetničke škole, dobila je moj broj od Biroa, te je zanima jesam li spremna svoje inženjerske usluge ponuditi učenicima modnog dizajna na nekih desetak dana...
Zbunjeno pristajem i pitam treba li odmah doći...."Je, je, dođite sebi i dođite!", veselo će pedagogica.
Došla sam sebi, obukla se pristojno, a Boba i Maksi sjaje kao dvije zvjezdice repatice, njihovo čeljade dobilo pos'o.
Upoznala se ja sa direktorom, potpisala ugovor kod tajnice, uzela ključeve od čistačice i otišla u razred...
Profesorice, mogu li na WC... Ma, naravno!
Post je objavljen 19.10.2006. u 16:47 sati.