Marketing
autobigoraski deo prvi, post sveobuhvatan. rečeno : NIŠTA
bilo je veoma neobično započeti pisati neke nepoznate reči pred ljudima koji me ne razumeju, ali eto...
mislim da nisam prvi koji započinje svoju autobiograsku priču jer moj je jedini problem što nemogu da priđem ženi koja me privlači-to je u suštini suviše prijateljski odnos. ma neznam o čemu da započnem, o drugu Titu? ili o njegovoj supruzi Jovanki? o njihovoj unuci Aleksandri ili o nekom vanjskome svetu koji me geografski, klimatski pa i vjeroispovjesno odvojio od VAS. Jeste li i vi uopšte sebe sagledali jednoga dana kao odvojene?
Jugoslaveni veoma vole balet i još više, operu. Operski pevači i pevačice uživaju veliki ugled i poštovanje u narodu. Mladi Jugosloveni i Jugoslovenke skupljaju postere i fotografije Miroslava Čangalovića i Radmile Bakočević, međusobno ih razmenjuju i pokazuju jedni drugima
ma jao, nemogu da verujem da mi je ovoliko teško započeti stvarnu epizodu moje autobiograske stranice i onda se odvajam od teme (metaforno izrečeno u tekstu napočetku dela prvoga ).
Tko je ona? Ona je moj božić Bata, ono čemu smo se svi radovali početkom meseca prosinca i nekako se sramili dobivajući poklone- u bivšoj nam državi. Neke naše drugarske epizode odavno su dovršene, sada samo prolazimo jedno pored drugoga onako ne spontano, a ja se ponašam kao divlja zvijer koja ne može da ulovi svoj plijen. Suviše sam sraman. Suviše posramljen i zatopljen osećajima.
Ma neznam što da kažem, upravo smo se točno prije 1 čas i 15 minuta, pogledali o kafiću onako odsutno kao da se ne prepoznajemo i izvukli neki bjedan pozdrav (onako onaj osećaj koji imam sada kao jugoslaven koji zivi u srbiji prema onima u Hrvatskoj). Baš mi je bilo veoma sramno i hteo sam se pokazati drugačijim, ali eto shvatio sam da je lepše uvek kada budeš uvek prirodan onakav kakav uvek i jesi. Jasno.. osećao sam se posramljeno s crvenim obrazima, kao dete koje prima svakojake bombone i čokoladice zamotane u celofanu u obliku darka od božića bate. Nekako smo prisni u zraku, a u suštini suviše je komplikovano objasniti naš odnos. Ma, uočit će te verovatno svi moj napredak i moju teoriju ljubavi kroz postove.
O realnom Božiću Bati, napisali su:
Posle druga TIta, građani Jugoslavije najviše poštuju Božića Batu.Naročito pioniri.
Božić Bata međutim nije bog, nego čovek u crvenom odelu koji deci u Jugoslaviji i drugim socijalističkim zemljama poklanja igračke za Novu Godinu. Podseća malo na onog iz Coca-Cole, ali ne dolazi za Božić jer je ateista. Uostalom, prvi put je ušao u Jugoslaviju s Rusima, na kamionu umesto na sankama.Božić Bata je dobar, pa ne obilazi samo decu, nego i funkcionere, tako da su najlepši dočeci nove godine uvek bili na brdu kod Kranja. Drug Tito je bio dobar domaćin, hranio je goste zasekom i uveo običaj da svi moraju da nose šarene papirne kapice na glavama. Kapica je najlepše stajala Džemalu Bijediću jer je ovaj imao ubedljivo najveću glavu u saveznim organima vlasti pa i šire.
Što se obične dece tiče, Božić Bata ih je uoči svakog prvog januara obilazio po poduzećima u kojima su radili njihovi roditelji i poklanjao im tzv. "paketiće" pune bombona i čokoladica, od čega su se klincima zubići kvarili, a oko sedme godine, i ispadali. Zato su nakon pada Berlinskog zida nove vlasti osudile Božić batu, pa je on morao da pobegne na Severni pol.Međutim, bivša deca i dalje veruju da Božić Bata u svom skrovištu na Severnom polu u dubokoj ilegali i dalje gaji irvase. I kuje planove za povratak
takva je i moja neopisiva ljubav prema mojem božiću bati- jedna prava ljubavna priča.
Post je objavljen 18.10.2006. u 22:34 sati.