poluprazne salice kave stajale su pored kreveta...
kava s mlijekom 2 deci.. moja plava i njezina sarena...
"znas...nekako mi je hladno..." rekla je dok se polako smjestala pod moje rame
"tebi je hladno... pa ti si uzela sve plahte... "
"evo ti... hvalisavce da ti je uvjek toplo..." rece i sa sebe skloni plahte i polozi ih prekomene..
i zavuce se pod iste.. plahte blizu mene...
hladne noge pocne grijati na mojima...
"a pit kavu?" pitao sam je....
"skru kofi.."nasmijala se...
"a kad moram..."rekoh , kao tuzno, .. i polako krenuh ustajati...
hladna ruka je na mojim ledjima ostavila vreli trag
"pa nisam to mislila..."
"ajde dobro.."
rekoh i kao nevoljko se vrativsi u krevet...
povukao sam se do naslona kreveta...
uzeo salicu...
ona me pratila i jos uvjek mi je bila pod ramenom i sad se premjestila na rame....
polako sam ispijao kavu....
uzivao....
kava je bila bas po mom ukusu..
s amlijekom.. poluhladna...
i ona na mom ramenu....
"ej fali nam muzike..." rekoh.... svjestan da trazim hljeba preko pogace...
"ajde... " rece lijeno..." ali slusamo po mom izboru..." nasmijala se...
"ajde moze....sve moze... " osmjeh mi je bio na usnama vec dugo...
ustala je na brzinu prekapala stavila cd u liniju nesto otipkala..
i brzo se zavukla pod plahtu...
"slusaj ovo.... " i poljubila me njezno...
a kroz vene mi je uz krv i onog djavolka koji stalno tu cuci
prohujala i ov apjesma...
Djordje Balašević - Provincijalka
Rekli su mi da je dosla iz provincije
strpavsi u kofer snove i ambicije
drug je studirao sa njom pa smo se najzad sreli ona i ja
shvatih, boze, ovo je sazvezdje za nju - provincija
Srce stade k'o dete da se otima
trazili smo se po prethodnim zivotima
ostavih iza sebe svet, zablude, promasaje koji tiste
prosto, lako, k'o neko beznacajno pristaniste
O da mi je da se jos samo jednom zaljubim
opet bih uzeo kostim vecnog decaka
i opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka
Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih
usamljeni galeb iznad mora osrednjih
reci bi sve pokvarile, samo se cutke pokraj mene stisla
sami, svoji, izbeglice iz besmisla
O da mi je da se jos samo jednom zaljubim
opet bih gledao niz kej kao niz prugu
i opet bih znao da se u oblak zadubim
i cekao bi samo nju, nijednu drugu
Napisi mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li cu umeti. Reci
jesu moje igracke, cakle mi se u glavi kao oni sareni
staklici kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u ocima
kad zazmurim ali postoje u nama neke neprevodive dubine.
Postoje u nama neke stvari neprevodive u reci, ne znam...
Napisi mi pesmu, molila je. I nisam znao da li cu umeti.
Voleo sam je tako lako a tako sam tesko to znao da pokazem a
onda odjednom raspored mladeza na njenim ledjima kao tajna
mapa pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam i
tako, eto ti pesma, ludo jedna...