Ova crtica na početku mi titra i nehinjenon nervozon ukazuje na bilu plohu isprid mene koja triba bit ispisana, plohu koja predstavlja komad dobrog, starog papira. Ali šta? Šta napisat? Šta napisat kad ti se misli uskovitlaju malon, naivnon i neiskusnon glavon neslučenon brzinon; kad ne možeš izdvojit nijednu, raščlanit ju i dat joj napokon neki smisao? Šta kad ti se, pored te divlje navale novih osjećaja,za sobon ostavljajući maglu podignu i ona stara, davno zakopana negdi u nekom tajnom dijelu mozga? Šta kad ti više nije jasno šta je sad, šta je bilo jučer, a šta 98'? Šta onda napisat? Neznan. Ali isto pišen. Pišen, to mi je prirodni ventil za ispuštanje stresa, tuge i inih negativnih raspoloženja. Pišen uvik kad san ovako; a ovako opet... nikad nisan bila. E, ali stanja slična ovima pogodna su za pisanje: riči mi biže, ko svojon voljon; prsti - sluge pokorne, samo poštuju zapovijed. A sve skupa nema nikakve veze s mozgon. Lip je ovaj konstantni, ritmičan zvuk tipkanja po tastaturi; zvuk koji obilježava ispuštanje dugo nakupljane ili, u ovom slučaju, iznenadno pojavljene količine tuge. Razočarenja. I, šta sad napisati? Šta uopće pišen, neznan, a nije ni bitno. Polako usporavan i, već znan - ova tipkovnica pomogla mi je kolko je pomoći mogla. Šta napisati? Šta uopće reći, šta učiniti? Kako pogledati? Kako pogledati u vlastite glupe, budalaste oči? Neznan. Lako ću ja. Zašto uopće pišen? Zašto? Da može pročitati. Da jedanput pročita. Možda uvidi, uvidi sebičnost svoju i neobzirnost. Možda skuži koliko boli, razočarenja. Onda, neka prikriži. Neka prikriži svaku jebenu godinu. I tako dvanaest puta za redom
Post je objavljen 18.10.2006. u 00:35 sati.