Narcis zapravo nije zaljubljen u sebe već u vlastiti odraz. Stara priča je tu jasna – opčinjen svojim likom, narcis ne uzdiže, on uništava sebe.
Ova razlika je od ogromne, najbitnije važnosti. Narcisoizam nije opčinjenost sobom već predstavom o sebi. Ne onim što čovjek jest, već onim kakvim se prikazuje. Ne svojim bićem, već svojim odrazom.
Biti opsjednut svojim odrazom znači zapostaviti, zanemariti, napustiti sebe. Znači izgladnjeti sebe do smrti. Znači uvenuti.
Ljubav prema vlastitoj predstavi je jalova, nesplodna ljubav. Ona ne obogaćuje, već osiromašuje, nije stvaralačka, već rušilačka.
Narcisoizam se često osuđuje sa moralnog stajališta. Narcisoidnoj osobi se prigovara da previše vodi računa o sebi, premalo o drugima. Ova osuda promašuje bit stvari. Narcisoidna osoba nemilosrdno zanemaruje i sebe, ne samo druge, u ime predstave o nemogućem savršenstvu, kojoj se očajnički i strasno divi, a koja joj postaje važnija od vlastitog života.
U svojoj uobraženosti, narcisoidna osoba može biti neizdrživa drugima, ali je nesizdrživa i sebi samoj. Iza uobraženosti žuljaju i tište samoprijezir i samouništavanje. Narcisoidna osoba je očajničkom strašću prigrlila svoj odraz jer je shvatila i odbacila sebe.
Takvoj osobi manjka sampouzdanja. Samopouzdanje i uobraženost su različite, nespojive stvari. Gdje ima čistog samopouzdanja, nema uobraženosti. Gdje ima uobraženosti, nema samopouzdanja.
Narcis sebe žrtvuje vlastitoj predstavi. Propada zbog jedne opsesije, jedne varke. I u tome je bitak njegove tragedije.
U svojoj osnovi narcsoiizam je duboko samodestruktivan.
-Josip-
Post je objavljen 17.10.2006. u 16:47 sati.