Evo i mene, ljofi moji… napokon sam i ja našla vremena za novi post…
Cijeli tjedan mi je tak pretrpan… imam milijon obaveza, a sve neke bezvezne! J
Mučim se zbog sitnica, šta mi bezvezno oduzimaju vrijeme.
Moram lagano počet sebe stavljat ispred svih i sveg….
Baš sam sad bila vani… išla sam na bus u 22h. bila sam u jednom diskaču tu blizu mene.
Bilo je, onak oke. sad sam kod frendice, kao "spavam kod nje" ona je zakrmila (previše je popila danas) pa sam ja našla vremena napisati novi post. nego, da odma kažem- puno puno vam fala na komentarima. full puno su mi značili. prekinula sam sa onim dečkom, i zbarila "dečeca iz busa" (predobar je, a sad smo si full dobri! :) ! )
~ Večer je nekak čuno počela. Svi su prerano bili pijani, nekak živčani,
Ma ne znam… danas je bila neka čudna atmosfera… možda je takav dan, a možda se
Oporavljaju od petka 13.
Ovaj je meni bio koban. Stalno govorim kak ja ne vjerujem u te pričice vezane za taj dan,
Da su to sve gluposti, a svake godine na taj dan mi se desi neko sranje. Prije su to bile sitnice,
Gluposti za koje se nisam niti obazirala ali ove godine… jučerašnji dan, ostao mi je u jebenom pamčenju…
Jučerašnji dan mi je urezan da vijeke vjekova. Ak ništa drugo, bar sam starce izbacila iz takta.
O čemu se radi? – naime, stara mi šalje sms:
« u 14h budi pred školom. »
ogovaram : «zašto, kud me vodiš? «
nakon nekog vremena, dolazi mi poruka:
« iznenađenje .«
nisam ništa odgovarala. Zapravo, bila sam dosta sretna, čak i uzbuđena,
jer stara to nikada nije napravila za mene. Iznenadila me nećime…
došla sam ispred škole, sjela u auto. Šutila sam neko vrijeme,
a onda kao iz topa : «kud me vodoš?! Kakvo iznenađenje?! Daj mi reci kam idemo!!!»
ona se samo smješkala, te bila bez ikakvih komentara.
Dok smo se vozile gradom, primjetila sam da prolazimo kraj mjesta gdje moj stari živi.
Iz zajebancije sam pitala «kaj idemo kod starog na ručak? Sigurno nam je ona njegova ženska
Nekaj skuhala za ručak»
Njen odgovor na to je bio: «eh, da sigurno, kaj ču ja s njim. »
Vozimo se mi i dalje, kad ono, skužim , prolazimo kraj njegove zgrade.
Več mi je bilo jebeno sumljivo, ali šutim.
Primječujem, vozimo se tamo, skrećemo po tim ulicama, stara se krene parkirat.
U sekundi mi je srce počelo jebeno lupat, i več mi je bilo sve jasno- idemo se nač sa starim,
Ovaj razgovor če bit duuug… ovaj dan če bit duuug… jebeno dug.
U toj sekundi bila sam luda i u odkopčala pojas, i počela vikat. «koja si ti krava! Kaj to izvodiš??
Mislila sam da mi spremaš nekaj ljepog, a ne ovo! Nemrem vjerovat! Kak me možeš tak
prevarit??? Koja sam ja glupača, i ja se dam na sve nagovorit!! Nejdem tam, nema šanse, ja idem van,
van iz auta, boli me briga za sve, nečeš ti više manipulirat sa mnom!!!!
A ona mirno: « sjedi, tu, da se nisi pomakla.»
Ta njena smirenost mene uvijek izbaci iz takta. Poludim na to.
Premlada sam da imam ovako slabe živce, a onda mi ih ona još dodatno povisi…
Stane ona na semaforu, ja se spremam izaći van. Brbljam nekaj i komentiram sebi u facu, a ona
Zaključava vrata da ne mogu van.
« pusti me, ti mi više ne možeš ništa, idem i briga me za posljedice!! »
«sjedi tu, da ne nisi pomakla, nemaš ti hrabrosti za to. «
joj, onda sam tek bila luda.
Kako nisam mogla van, ona se uspijela parkirati, te me pustiti van iz auta.
Ja sam još uvijek brbljala, (očito samoj sebi, jer se ona nije obazirala).
Stalno sam komentirala : « evo, za 8 min mi kreče bus, odo ja na stanicu «
Ona je bila uporna sa onim . « ne, nikam ti nejdeš. Da se nisi pomakla.»
Uporno me izbacivala iz takta, i uspijela me dovući u lift, te uvesti u tu piceriju.
Ona je našla mjesto u samom kutku, a ja sam bila uporna i nisam htijela sjest.
Bila sam full bezobrazna, odgovarala sam na svaku njezinu rijeć, te joj jako digla živac,
Mada to ona uporno nije htijela priznat.
Došo je i stari. Inače, sa njim sa u prejebenim odnosima, (skoro) sve mu govorim, sve mi dopušta.
Za baš ništa se nije protivio, i nikada mi nije rekao NE.
Možda zato šta sam jako malo vremena sa njim, i zato šta me ne odgaja on.
Imam užasno puno povjerenja u njega, i fakat ga volim, i volim vrijeme provoditi sa njim.
Ali jučer… jučer ga nisam htijela niti pozdraviti. Nisam jer su me razljutili. Izbacili su me iz takta. Ubili su me u pojlam –
Ma kako god hočete da napišem to!!
A onda su počele priče i priče.
«prestani sa tom travom, mi to nečemo dozvoliti. Nikada.
Bilo bi drugačije da si to samo probala. Svi smo to probali.
Ma nema osobe koja to nije probala. Sve mi to razumijemo, ali, ti si ovisnik.
Mi smo se kontaktirali sa stručnim ljudima, koji tvrde da si ovisnik,
I da moraš na odvikavanje. I mi smo sigurni u to.
Mi bi se sa tobom nešto dogovorili.
Prestani sa tim, i garantiramo ti da če ti biti bolje.»
Mirno komentiram: «joj kak ste dosadni, neču prestat.»
Slušaj glupačo, prate te. Znamo svaki korak. Znamo sve ljude.
I ljude sa kojima se družiš , i ljude koji ti daju to. I oni će najebat.»
A onda stari: « radi tebe ču opet na murji završit. Tebe boli kurac, ti si maloljetna,
Ja ču morat u zatvor. Radi tebe. Kaj mi to treba? Ko če me zaposlit sa 40 godina?? Imam sreća
Kaj imam uopće i ovaj poslić (radi na kiosku) i sretan sam čovijek šta i to malo imam!»
«dosadni ste. Idete mi na živce. «
« na živce , ha?! Od sada čemo se dogovoriti nešto:
-jednom na tjedan dat čemo ti test.Ako je negativan nastavljaš živjeti
malo poboljšanom verzijom «starog života». Držiš se svojih obaveza- možeš
izlaziti, dobivaš đeparac, imaš kaj god te volja.
Ako test bude pozitivan, istog trena zovemo potrebe ljude, i vode te.
«a da , mama? A kam me to vode? Jebeno ste dosadni…»
«zatvaraju te u 4 zida, tamo češ se školovat, biti češ sama,
imat češ vremena za sve, ponajviše za razmišljanje. Vodimo te na odvikavanje!»
(nakon te posljednje rečenice , u meni je zavladao neki čudan feeling. Trnci su mi prohujali cijelim tijelom.
Zmrzla sam se. Osječala sam se ko zadnji narkoman. Ko jebeni ovisnik. Osječala sam se tako nisko…
Kad te vlastiti roditelji toliko vrijeđaju, sa namjerom da tebi bude bolje…
Ja? Ovisna? Nema jebene šanse. Jesam, navikla sam na to napušavanje.
Taj feeling, to.. ma ne znam… osječam se tako slobodno i sretno…
Ko da je netko sve probleme obrisao najobičnijom gumicom,
Samo se vidi skoro pa i ne uočljiv trag olovke urezan u papir.
Hoču reći, nije ih trebalo odmah rješti, problemi se nisu činili tako veliki. Bili su skorz nebitni.)
Na kraju svih rasprava, sama sam pojela cijelu pizzu, i rekla im:
«oke. Obečajem .neču više. Gotovo s tim»
(a u glavi sve uspomene,sve… prolaze me žmarci. Nisam trebala reć «obečajem»,
pa kak ču ja? Ma daj, pa ne… )
i onda izustim na glas : «a jel mogu bar jednom na tjedan?!»
i onda opet :»kaj? Gle ju, jebeni ovisnik! Ne! Ja to neču podržavat! Mi to nečemo podržavat»
«oke, oke, smirite se, sve oke, nebudem. Evo više nebudem pušila!»
(uzimam od starog kutiju pjuga i vadim si jednu, i primam upaljač da ču zapalit.)
stara pizdi i komentira «ne ja ovo, neču gledat, idem ja na wc dok ona popuši»
vrača se sa wc-a, i zaključuje razgovor. Žurilo joj se na posao.
«jesmo se dogovorili? Jednom na tjedan je test. Ti sama odluči dal češ prestat il ne.
Al imaj na umu da bi ti lijepo mogli ugoditi ako prestaneš sa tim»
«dobro stara, oke. Dogovoreno.»
odlazi stara, plača na šanku i krene liftom.
Ja odlazim sa starim na stanicu i još uvijek vrtimo istu temu.
«joj, evo da ti i ovaj petek 13 ostane usječanju…
nadam se da češ stvarno prestat sa tim. Šta ti to treba u životu?
Kad čemo se vidjet? Al da ne pričamo o tome. Kad češ doč do mene na ručak?»
«joj,stari, došla bum. Imam puno obaveza, javim ti kad nađem mal slobonog vremena.»
ulazim u bus i mašem mu. Stavljam mp3 na uši i pojačavam do kraja…
ljudi me čudo gledaju, na što se ja ne obazirem, skužim da mi zvoni mob ( i to jebeno glasno) i čitam sms.
Neki čudni brojevi. Reko wtf?!
Gledam u poruku, i skužim – bon.
Stari mi je poslo bon. Hehe
Utipkavam tih milijon znamenaka, nadoplatim 50kn, i šaljem poruku…
Jebem ti taj petak 13…
Post je objavljen 15.10.2006. u 05:22 sati.