nekako mi se sve čini glupo,da to nije moj život,neko neka velika glupost..osoba san koju niko ne razumi,zarobljena u svon svitu...sanjalica,u mojoj glavi se svašta čini moguće.i ponadan se,osmijeh ne silazi s lica,taj moj famozni osmijeh...i onda razočaranje...kao veliki bum u svijet stvarnosti...suze teku,sve se ruši...neman volje za živit...svatin da san fuckin drukčija od drugih,da,ja san posebna...jedinstvena..kad volin,onda volin svin srcen,dušon...ja živin od toga,to mi je sve....čini mi se da previše toga očekujen od nekih stvari,vjerojatno zato tako malo i dobivan..puno mi se ružnih stvari dogodilo,masu razočaranja u neke ljude..na kraju,kad san mislila da san sama,da nikome nije stalo..ipak je bilo ljudi koji su pokazali da su real friends..da su uz mene..a to je sve šta mi je tribalo..lako eksplodiran,tukla bi se samo da iman priliku..tako bi nekoga nalemala..sad me pucaju takvi flmovi..često san svađalica u zadnje vrime..a inače i nisan baš..al eto...nemojte se kačit sa mnon jer nemate pojma kakva san,jer to niko ne zna..osin 2 ljudi...prolaze me neke stvari,sad mi je sve lagano prišlo u neku flegmu..i nadan se da ću brzo opet bit ona prava ja...antea sa osmijehon od uha do uha,neopterećena problemima...kolutajući očima na svakog 2 lika koji prođe...živit u nekon drugon svitu,lipšen i drugačijen od ovoga...
Post je objavljen 13.10.2006. u 21:15 sati.