Marketing
Moj ćaća kaže da je to Kanada
Da ne bih zaboravila lozinku ipak ću se logirat i vratit staroj navici.
Pokušavam se sjetiti neke priče s vjeronauka iz davne neke godine, tamo negdje sredine devedesetih prošlog stoljeća. Ujak Slebura (pokoj mu duši, sjetim ga se često- s razlogom) pričao nam je neku priču o prečacima, o dužim putovima, i dan danas viša filozofija za mene… Nije me prof. neki dan na dekanskom džabe pitao gdje sam učila filozofiju ali ok, to je opet druga priča…
Uglavnom, vozim se već mjesecima nekim obilaznicama, ceste se grade, samo domaći stanari imaju pravo prolaska bližim putem. A pošto je danas sa mnom išla i Milejn rekoh ajmo mi starim putem, novom obnovljenom cestom. I divno (da ne kažem bajno), pičimo mi svježe napravljenom cestom kad odjednom opet znak obilazak. Mislim si ok, poznajem i taj put iako već polako shvaćam da je ta obilaznica puno dalja od one prvotne.. I tako, skrenemo mi u taj famozni Prozor (izgovara se prozorskim naglaskom pa si vi mislite) i nikako da izađemo iz njega. Sve mi poznato, napokon ugledam neki mostić preko Gacke, a super, na pravom smo putu kad tamo opet neki radovi, baš pri ulasku u Otočac… Sve iskopano, ali nema veze, idem ja dalje makadamom, sve do radnika.
«Cure morat ćete natrag, osim ako ne želite čekati sat vremena da se kamion makne».
A ne hvala, okrenut ćemo se, kad eto ti njega opet:
»Ej, aj dođite večeras u Bolero» (Bolero-otočki kafić koji je upravo ovih dana ostao bez svoje terase zbog bespravne gradnje), a da, jedva čekamo…
Inače nikad neću skužit zašto ti radnici vole dobacivati ljudima u prolazu neke gluposti dok su na vrhu zgrade ili eto kopaju kanale.
I eto ti na, morale smo ipak natrag, ali smo shvatile zašto u Prozoru ima toliko «zimmer frei».Baš kad smo pomislile da nema nikakvog znaka jedan se ipak stvorio, čudno kako je bio na samo jednoj strani tak da ga nismo mogle vidjeti kad smo već prije prošle kraj njega. I da ne duljim, izvukle smo se nekako iz te ličke zamke, ali razmišljam o tom Sleburi, o prečacu koji je tako davno spominjao…
I da avantura bude potpuna, pri povratku doma odlučimo skrenuti opet u neko ličko mjestašce koje Milejn savršeno poznaje, a ja ga eto gledala nedavno u HRT-ovoj emisiji Malo misto, Sinac…
I baš u toj emisiji onaj lik-voditelj shpitze (trenutno se ne mogu sjetiti imena, ma znam-Danijel Despot) pio je iz Majerova Vrila hladnu vodu Gacke, kažu jedna od najčistijih voda na svijetu.
A da budem iskrena prvo što nas je dočekalo je žena koja vodi napojit krave na Vrilo, a one svoje izmete zdušno ostavljaju Gackoj…Pa tko hoće piti čistu vodu s Gacke neka izvoli. No ipak moram napomenut da je taj lik pio vodu s gornje strane Vrila a krave su bile na donjoj strani, eto ti sad…
No, ne sumnjam ipak da voda nije čista, samo ju ne bih pila- da se ne bih prehladila. Ali zato su patkice uživale, a stari mlin radio punom parom. Srele smo jednog didu, pazikuća mlina, prvo smo ga se prepale, a kad je on to shvatio ljubazno nam je otvorio vrata starog mlina i pokazao stare predmete…
Na stolu je bilo i neke klope, nisam bila sigurna jel i to dio kuće ili njegove marende. A bila je i mala bočica šljivovice (vjerujem da je to bila prava lička šljivovica), očito ju nisam smjela dirati…
Sad si mislim kakav je to ambijent bio, a mi nismo došle s klopom… Sljedeći put neka bude i pršuta i pastrve i janjetine s ražnja i sira škripavca i šljivovice i svi ćemo mi lijepo ostat ovdje gdje jesmo, kome treba EU?????
Ali opet da budem iskrena, nisam ljubiteljica janjetine, ni sira škripavca, ni pastrve, ali ličkih poooola bogme jesam…
Post je objavljen 12.10.2006. u 23:50 sati.