Danas je stvarno, ali stvarno bio prebukiran dan. Čudi se čak i my lady kako uspijem raditi, tipkati, trkeljati, čitati postove, ostavljati komentare, odgovarati na njih, izmjenjivati dva različita maila i ogovarati na sve u njima i još telefonirati i dati reply na sve sms-ove. Sad kad bolje razmislim, nemam ni ja pojma. Svestrana žena, kaj ćeš!
Dovukla se ja doma, što pješice, što tramvajem. Obavljam tam neke zamolbe ljudi iz podnožja zgrade, ulazim u stan, gulim sve sa sebe, spremam svinjac i delam klopu po željama svog nesuđeno-suđenog (i presuđenog). Zamijesi, provjeravaj, čisti, serviraj! O pa, bemu sve, da još i žvačem umjesto tebe????
Prođe sve to. Probavi se i krene u nastajanje celača, ali to nije sve. O ne. Zakaj bi tu bio kraj mog radničkog dana???
Zvrrrc, zvrrrc! Kaj sad? Ko je sad? Ne sad! Ja sad sabirem svoje misli. Ja sad glumim drugi život. Ne sad. Sutra! Prekosutra, samo ne sad! Milost! Milost, molim!
Mali patuljak od metar i žilet (doslovno) kaže: Ja bih išao kod tebe! No, ajde, ajde, dijete drago, odi. Samo je tebe teta čekala.
Malog cvrčka nemreš presvirat, on to bolje radi i iznosi konstataciju: Kak tu nekaj fino miriši! Kaj si to pravila za papat? I gledamo ponovo isti film. Podgrijavanje, rezuckanje na komadiće, puhanje u iste. Sad se već bojim da budem ovaj put ipak morala žvaknuti komadić! Žnjopamo on i ja. On ništa ne voli sam. Ja radim takvog norca od sebe da me je sram i pred samom sobom. Dijete je oduševljeno i ja skužim da sam si malo dala previše maha, uozbiljim se i kažem: Mačak, teta Pantera je malo pretjerala. Ona se samo šali. Znaš, ovo kaj si sad vidio da teta radi… molim te, nemoj to raditi u vrtiću. Dijete izbezumljeno gleda i pita: A zake? E sad. Budi pametan i objasni djetetu da si povremeno totalni moron koji gubi kompas i osjećaj za realu i da na taj način se čovjek rješava svih stresova u životu! A u sebi gajim nadu da se on nikada na taj način neće oslobađati stresa! Ko će ga takvog trpit? Za mene je lako. Ja sam bila pristojna i distancirana kada je za to bilo vrijeme. Onda kada je moj muž mislio kako dobiva Pandoru, a ne neku predivnu Pandorinu kutijicu koju ni u ludom ludilu ne otvaraš. Ja se otvorih sama. Hehehe! Nije važno. Odgojnu mjeru i prepravke neka obave roditelji. Ja sam tu da ga kvarim i da mu pokažem kakav u životu ne bi trebao biti bez obzira na to koliko to žudno želio! Pa i ja žudno želim neke stvari, a ipak jedem s vilicom i nožem (povremeno prstima, dok mi nekaj flikne u krilo pa se pravim da se ništ nije dogodilo)! Iako, priznajem, ne lepih žvakače ispod školskih klupa i po sjedištima HNK-a. Dobro, jednom. Možda dva puta. Ma pet puta, ono, ibera!
Prođe sve. Misija završena. Mali me navlači za kosu, za vestu, za grudnjak. Opsjednut je sisama od kad posjeduje malog bracu. Ali jadno dijete ne zna da u mom grudnjaku nema ničega. Ni za njega ni za kog drugog. Beš ga, skoro da sam ravna ko kreditna kartica!
Pokušavam udahnuti,ali ne ide. Umjesto udisaja i izdisaja kvocam i zvocam: papučeeee, ne vuci zavjesu, operi ruke, ne to, ne ovo, ne navlači me, ne štipaj me, papučeeee, ne prolijevaj, ne skači, ne van tako gol, obuci se, nemoj tetu, nemoj, nemoj, nemoj, ne, ne, ne, ne, ne, ne, i ne! Vidi, vidi, pa nije tak teško reći NE!!!
Glad! Opet glad! Hm, ostaje samo dio pizze na kojoj su bili feferoni. Rezuckam ja, upozoravam na ljutinu, ali za svaki slučaj me moli da provjerim jezikom jel ljuto. Ližem, balim po onome i kad mi je već jezik utrnuo od ljutine objavljujem zaključak da nemam pojma jel ljuto, ali da me grlo peče! Mali proba, napravi facu i sljedeća scena koju gledam je mrvač kojem pizza pada na bijeli tepih (uz njegov povik: Vidi kakva je ovo čarolija!!! Bemti čaroliju!!!!!) i njega kako krpom briše jezik! E sad je finish! Idemo doma. Maco, moraš ići spavati!
Šlapkam iza njega, odvodim ga k starcima, vraćam se i umorna se bacam ispred tv-a. Konačno udahnem, okrenem glavu na desnu stranu, položim ruku na njegovu i smireno kažem: Ne pitaj me danas više ništa. Danas više ne postojim.
I od tada je muk.
A moram priznati... taj "muk" bio je idućih nekoloko sati predivan. Samo ja i... riječi.
Post je objavljen 12.10.2006. u 23:31 sati.