Moj najdraži pesonja blesonja odlazi. Više mi se nitko ne veseli kada dođem kući. Nemam više koga gnjaviti za slobodno vrijeme. Navečer sjedim u svojoj sobi, krevet je namješten, prozor otvoren i iz njega puše ledeni vjetar. Već reakciski počinjem zvati Liru, ali se sjetim da je nema... Briznem u plač, iako znam ona dolazi slijedeći vikend, iako znam da ćemo zajedno u Austriju... Plačem... Hladno je, nemam koga zagrliti. Sada bi htjela leći i pokriti se, skupa s njom... Suludo zvući, ali ona je meni više čovijek, nego životinja, samo što ne priča. O, tako mi fali, već sad. Više nitko ujutro ne leži na kauču i gleda u mene, onako, ispod oka... Više nitko ne nateže staru majcu sa mnom. Nitko se ne protivi mome sviranju... joj šta je mrzila taj klarinet. Sjedila je ispod mog stola i lajala, dok bi ja svirala. A sad je otišla, nema više razigranog pesonje koji trći po cjeloj kući i laje na limun. Više nema razigranog pesonje koji leži naopačke i grize ježa-lopticu i glupavo bleji u mene. Najviše mi fali njena faca kad unese kamen u kuću, a ja je pitam šta je to. O, kako mi fali to "malo bezobrazno đubre", tako smo je zvali kad bi se samovoljno popela na kauč. Najžalosnija sam što nismo uzeli drugog, bila bi mi utjeha za Liru. Nemamo koga voziti u prikolici za bicikl... Jednostavno nemogu bez nje... jako mi fali...
Post je objavljen 12.10.2006. u 22:18 sati.