Marketing
Žig na poštanskoj marci
Rekla je "Hoćeš mi poslati razglednicu od tamo". Od bilo kuda gdje odem, zapravo.
Ja sam rekao "Hoću".
Iako sam rekao da hoću, znao sam da ne budem. Zašto sam onda rekao da budem, ne znam.
Zašto me je i ona pitala, kad je znala da joj neću poslati, ni to mi nije jasno.
Možda zato što sam davno prestao slati razglednice.
Možda zato što nitko više nikome ne šalje razglednice.
Ili možda zato što je znala da bi joj se mailom ili smsom katkad mogao i javiti ,onako pijan, emocionalo zgužvan, i ne baš naročito bistrog uma , oko dva ujutro. I da bi mi poslije bilo krivo.
Pijani ljudi ne pišu razglednice, ili se barem predomisle prije trenutka u kojem bi našli poštanski sandučić.
Razglednice služe za pozdrave iz daljine, a ne za emocionalnu katarzu. Pišu se uz kavu i pelinkovac, uz glazbu Haustora na nekoj ljetnoj terasi, nekog privatnog otoka. Ili tako nekako, u svijetu po izboru. Što je pozdrav jednostavniji, to mora biti sadržajniji. Što je manje rečenica, to te više treba veseliti da će one doputovati na cilj.
SMS je oružje usamljenika, zato je tako efikasan. Za misli koje ne odstoje, poslije se najlakše uloviti.
Pošalji mi razglednicu, kaže ona.
Možda bi baš i mogao...
Možda, kad ulovim savršen trenutak za jednu tako jednostavnu radnju.
Post je objavljen 11.10.2006. u 17:01 sati.