Dom Zdravlja
(Dom Omladine, Dom Sindikata, Dom Vazduhoplovstva, Dom Kulture, Dom Perignon)
Nešto sam se razboleo, pa sam morao da idem do doma zdravlja. Ne želim da zvučim poput onih čiča sa Kavkaza što piju kefir, žive sto godina i nikad nisu bolesni – ali ja zaista (pauza radi čukanja u drvo) poodavno nisam bio u Domu Zdravlja. Ne da nije bilo potrebe, nego sam uglavnom sve prezdravljivao sam. Ali odnedavno, za svako bolesničko odsustvo mora da se donese odgovarajuće opravdanje, formalno-pravno zvano: doznaka.
I u tom cilju poranih u dotični Dom. Kad tamo: kompjuterska obrada podataka, zakazivanje (bojim se da ipak ne može preko Interneta), obaveštenja preko razglasa, redovi mali... Ajde! I opet ispadoh najmlađi, svud oko mene senior citizeni, vazda gunđajući i preko reda upadajući. Ah, da li ću i ja biti taki kad omatorim? A možda i već jesam, a da to ne znam...
... Dok sedim u čekaonici, slušam kako preko razglasa idu razna uputstva za zdrav život. Nasnimljen glas iste one spikerke iz Maxi supermarketa koja me je pre neki dan navela da se uputim do rafa sa konditorskim proizvodima i uzmem Simku. Ali ovde nema čokolada ni sniženih cena, nego uputstva kako prepoznati krpelja i lajmsku bolest, šta i kako sa šećernom bolešću, kako se zdravo hraniti: Jesti pet puta dnevno... Toliko i toliko grama povrća, dve trećine bareno, a ostalo kao salatu. Kako ostaviti pušenje: Umesto omiljenih cigara, kupite neke odvratne koje niste do sada pušili. Ograničite količinu na 10 cigareta dnevno. Od para koje ste uštedeli od cigara, kupite sebi poklon, kupite nešto deci, dajte u dobrotvorne svrhe. Kako se izboriti sa depresijom: Bavite se nekim hobijem. Družite se sa zanimljivim i kreativnim ljudima.
Čovek koji je voleo žene
Ima jedan Trifoov film ovakvog naslova. Gledao sam ga, davno, zaboravio radnju. Naslov nisam zaboravio.
.... ovde zamisliti gomilu redova ispunjenih pametnim i lepim rečima ...
Nije samo figura ono što privlači. Ima naravno puno u tome, ali... To može biti nešto sasvim sasvim iracionalno. Neki detalj. Možda glas, to kako se smeje, kosa. I pre svega lice, usne, oči. Da ima ono nešto. I skoro svuda nalazim pomalo tog nečega, i život je lep. A ponekad, ali retko, kao onomad u nedelju, sretnem devojku koja poseduje toliko neština da... Bukvalno, mogu mirno da umrem na licu mesta sa osmehom na usnama.
Mesečina
Kada gledam puni mesec, kakav je bio ovih dana, setim se kako počinju ovi redovi:
Visoki mesec