Upravo mi zazvoni zvono na vratima, tako jako da sam uhvatio mulj od kave, otvorim vrata, a ono… gospođa i gospodin misionari neke religije o kojoj mi nisu stigli reći ni ime jer sam im oprezno, kao da demontiram bombu, rekao da sam ateist.
No, ne bi oni bili fanatični akviziteri svoje religije da tako lako odustanu pred nekim tu ateistom.
Sigurno sam se razočarao u vjeri, sigurno ne znam od koga da tražim pomoć, sigurno ovo još sigurnije ono, a ja napravim grimasu kao da hodam po špagi razapetoj između Cibone i semafora u Kranjčevićevoj i kažem im, uz najponiznije štovanje nekog tko ti se tako nenametljivo zalijepi na zvono, da pržim luk i da će mi ručak, bez obzira na božju pomoć svih religija ovog svijeta, zagorjeti.
Ti ljudi očito spavaju na probama neke death metal grupe gdje im kao jastuk služi zvučnik, pa izgleda da ne čuju dobro.
I ne sprečava ih to što se vrata stana lagano zatvaraju i pečate ovo leglo ateiste koje će biti važan dokazni materijal za vječnu muku kada dođe sudnji dan.
Iako sam zakleti protivnik nametanja, pa čak i ako je u pitanju parenje, bio sam dobar i kulturan. Kod susjede su imali manje sreće. Ona je fanatični radikalni katolik. Bijesno im je zalupila vrata pred nosom nakon što ih je počastila neprimjerenim tonom za skrušenu ovcu kršćansku.
Naravno, o luku sam lagao. Kao što sam lagao i o tome da sam ateist. Nisam. Ja sam obični dizajner vrećica za šećer za ugostiteljstvo.
Post je objavljen 09.10.2006. u 18:09 sati.