Pregled posta

Ribanje i ribarsko prigovaranje 21.stoljeća

Jozi i Zlaji sam već davno obeća da ćemo jednog vikenda mojom velebnom barčicom poć na ribarenje. Bolje rečeno, oni će ić na ribarenje a ja ću ih samo pribacit do nekog od pučinskih škojića i po mogućnosti pružit verbalnu, a ako budu dobri i moralnu podršku. Jer ribolov i Brod u boci su nespojivi pojmovi. S nama će i moja draga, izvršna producentica čitavog "eventa".

Jozo i Zlaja su ribolovci rekreativci. Ribolovci iz gušta. Nikad od njih nisam čuja da se hvale veeeelikim komadima koje su ulovili, ali pouzdano znam da sam više puta, čak i nezasluženo omastija brke njihovim ulovom. Vrijeme radnje subota rano popodne, mjesto radnje šporka lučica u kojoj se među inima nalazi na vezu i moja barčica. Sve je spremno za veliku igru, štapovi i sav ribolovni alat su tu, veliki črvi se brčkaju u kanticama još nesvjesni svoje zlosretne sudbine, spize ima zlu ne tribalo, vriće za spavanje uredno smotane...

Palimo makinju, odvezujemo konope i eto zajebancije broj jedan! Oko propele se zamota neki glupi konop! U samo nekoliko sekundi koliko se nesriknja propela okrećala, zamotalo se najmanje trista kilometri konopa! Mas pater! I šta'š sad, ćapaj nož u ruke i u akciju. Pokušavam vrtit propelu, odmotavam konop, ali jedan dio se zamota oko same osovine i to ne mogu riješit bez skakanja u more. Lako je za to šta je deseti misec već uvatija o-ho-ho dana, ali more u lučici je neopisivo šporko. Ipak nema mi druge, svi se gušti plaćaju, neću sad dopustit da radi ovoga ne idemo na more. Masku na glavu i skači! Ovako u moru je sve puno lakše, brzo odmotavam idiotski konop, penjem se u brod, palimo makinju po drugi put, propela se radosno okreće i ...avantura počinje! Nakon desetak minuti vožnje, opet se bacam u more da sperem sa sebe one odvratne smradove koje sam pokupija u lučici. E sad je ovo već puno bolje. More je skroz lipo, osjećam se ka preporođen.

Za nešto manje od dva sata ugodne plovidbe, dogibali smo do našeg dugo željenog cilja, otočića u šoltansko-drveničkom akvatoriju. Na tom otočiću postoji jedna uvalica, u stvari, više podsjeća na neki bazenčić, a da bi ušli u njega morate proć kroz uski prolaz između hridi. Tek je nešto malo širi od samog broda. Bacamo sidro, vezujemo se i iskrcavamo stvari. Natovareni ka Šerpe na Himalaji odlazimo na drugu stranu otoka. Jozo i Zlaja namištaju štapove, vade iz uredno složenih kutijica sva moguća čuda i sve to rade lipo stentano, cool, laganini...Jozo daje početne instrukcije našoj izvršnoj producentici i ona već u kratkom roku izvlači nekoliko krasnih primjeraka ljuskavih stvorenja. Jozo je živa legenda od čovika. U puno stvari se razumi, ali ne samo na ričima, nego stvarno na djelima.. Kad god nekome zatriba pomoć, samo zovi jokera Jozu i rješija si više od pola problema.



Dok ih gledam ovako kako im lipo ide, poželija sam i ja probat malo sa štapom. Ali za koga nije-nije. Imam nevjerovatnu sposobnost zamrsit sve šta mi dođe u ruke. Da u jednoj ruci držim jednu tunju a u drugoj drugu, onako lipo zamotane i da se uopće ne dodiruju, ja bi ih ipak uspija zapetljat! A šta ću kad mi nije dano... Ipak, unatoč objektivnim teškoćama, uspija sam čak i uvatit jednu nesretnu ribicu. Nakon tog trofejnog ulova sam ipak dosta zadovoljniji, pa sam se ostavija tunje i štapa, a u ruke uzeja digitalac da prije mraka napravim nekoliko snimaka.





Lipo je na ovim škojićima u ovo doba godine, u stvari još je i lipše nego liti. Na moru tek tu i tamo poneki brod. Na istoku Hvar i Paklenjaci, ispod nas Vis i Biševo, zapadno izranja iz mora samotni Svetac. Mir je, savršeni mir... Remete ga tek povremeno kliktaji galebova i orgijanje divljih kunića kojih na ovom otoku ima ka Kineza. Prije sumraka sam bacija još jedan kupanjac. Ma ko je ono reka da more u desetom misecu nije za kupanje!?

Noć nam donosi nove okolnosti, nije lako hodat po ovim škrapama ni danju, a kamoli kad se ništa ne vidi. Ipak imamo sriću da je misec pun i sjajan, a naše oči se brzo privikavaju na mrak. Ipak nas malo brinu vijesti sa kopna, najavljuje se jaka bura i to puno ranije nego su govorile prethodne prognoze. Zlaja i Jozo ostaju na borbenim položajima, nas dvoje se vraćamo na brod. Subota uvečer na pustom otoku, ludilo od provoda... Uvaljujemo se u vriće za spavanje. Mmm, baš je lipo...Ljuljala se barka mala...

Oko tri ure iza ponoći budi nas već prilično pojačani vitar, a more nas valja sve više i više.
Ako bura bude još više jačala, naš će se mirni bazen u kojem smo usidreni, pretvorit u klopku i nećemo moć niti isplovit. Da barem izdržimo do svitanja, njih dvojica su s druge strane otoka, ko će se po mraku evakuirat, toliko stvari moramo pokupit...

Čekali smo tako do negdi četiri i po, pet uri, a do tada je već počelo dimit sa svih strana. Nema više dileme, moramo se kupit! Idemo do naših ribolovaca, riba i tako "slabo radi" pa nema velike štete. Doplovit ćemo do neke od južnih drveničkih uvala pa ćemo ujutro nastaviti dalje.

Kad smo se vratili do broda, vidimo da more u onom uskom prolazu vrije ka u ekspres loncu. Ekipa mi sumnjičavo vrti glavom, svi su u nevjerici možemo li uopće tu proć. Ali ne bija ja Brod u boci ako nas ne mogu izvuć odavde! Možda baš i nisam stvoren za ribolov, ali u navigavanje se ipak nekog vraga razumin. Odvezujemo jedan po jedan konop, nekim čudom uspjevam okrenuti provu broda prema onom uzanom prolazu, skačem za kormilo i dodajem gas. Iako je mrkla noć, vidim da su njih troje skroz problidili. Možda sam ja malo lud, ali zapravo obožavam ovakve situacije. Izvlačim sigurno brod iz klopke i konačno izlazimo na otvoreno more.

Ogromni valovi oko nas, noć je, ništa se ne vidi, a mi se gle čuda - osjećamo spašeni! Znam ovaj akvatorij dobro, imam sve potrebne instrumente u glavi, pa za nešto više od tri kvarta od ure dolazimo do mirne uvale. Na putu smo vidili da čak i u ovakvoj noći nismo sami na moru, prošli smo pored nekih kamikaza koji nemaju nikakva ni svjetla, ni oznake na brodu. Čudnovati neki kljunaši...
Kako je malo potribno da čoviku bude lipo. Evo nas u zaštićenoj mirnoj vali, a na malom plinskom kuvalu vrije voda za kavu. Lipa, topla, mirisna kava i krašuljci...Triba li nam išta više? Zlaja i Jozo nisu cilu noć ni oka sklopili pa idu malo «ubit oko» u kabinu. Nas dvoje, da ne gubimo vrime spuštamo tunje u more, možda se nešto i zalomi...

U samo svitanje, dolazi do nas neki bodić sa trojicom "pravih" ribolovaca. Piše na njemu velikim slovima "FISHERMAN". Čini mi se da je onaj suvi dugonja na njemu fisherman, a ona druga dvojica su valjda fisherman's friends.
Kad su vidili nas dvoje da onako cool držimo tunju u ruci, odmah su shvatili da smo mi pravi znalci u ribarenju, pa su bacili sidro dvadesetak metara dalje. Izvadili oni štapove, trude se, ali ništa ne vataju. Nešto kasnije, dižu sidro i odlaze, još zbunjeniji nego kakvi su bili kad su tek došli.

Imamo još nešto ješke na brodu, ali riba gotovo da više ništa ne grize. Samo blesave pirke.Šta smo ulovili, ulovili smo, vraćamo se doma. Bura se digla na dobrih pet-šest bofora. Do Trogira će nam tuć ravno u nos, oću reć u provu. Prolazimo kroz Krknjaše, nema nikoga.

Joooj razlike, drastične! U ovoj laguni, liti bude i stotinjak brodova na sidru. A sad nikoga osim nas! Idemo dalje, more je skroz zapjenjeno. Čeka nas čista uživancija. Počinje rodeo na valovima. Drž, ne daj. Svaki sedmi-osmi val je velik ka kuća nas Sirobuji. Naša barčica je čvrsta, motor brunda besprijekorno, nemamo nikakvih problema. Zatvorili smo cili kokpit u tendu, tako da smo manje-više suvi. Za divno čudo, na moru ima još brodova. Nekoliko jedrilica piči u svih šeŠnajst! Blago im se, ovo su pravi mornari, svaka čast! I ja ću tako kad budem veliki!

U našu lučicu se vraćamo umorni, pospani, ali sritni i zadovoljni. Puno stvari nam je išlo naopako, ali to su i tako samo izazovi koje moramo rješavat. Pa bilo bi dosadno da nam je sve išlo ka podmazano. Čega bi se uopće posli i sićali! Na brzinu pada dogovor o podjeli plijena. Sve dajemo u humanitarne svrhe, nahranit ćemo večeras naše izgladnjele prijatelje koji su nam cilo vrime mobitelima slali izraze podrške i dubokog štovanja.

Na večeri nas je šta dice, šta bivše dice, bilo skoro tridesetak! I uspili smo ih ka u Bibliji nahranit sa pet riba i dva kruva. Dočekali su nas ka heroje koji su izvršili junačko dijelo. Sad im je svima krivo šta nisu bili s nama. Tili bi i oni probat te gušte. Recimo kad se usred noći stropoštaš između dvi škrape, pa se cili polomiš i smočiš. Posli toga ti patike čine šljap-šljap. Pa kad udica zapne za kamen. Ili ti upadne najbolji štap u more. Šta su ti gušti...Šekondi gušti...

Primili smo i rezervacije za slijedeću avanturu. Tribat će nam iznajmit trajekt koliko će nas bit. Bižite ribe, eto nas....











Post je objavljen 09.10.2006. u 16:00 sati.