„Jebate, otkud sad to?“
„Ma koje?“
„Pa ovaj dar.“
„Koji?“
„Pa kaj ne vidiš?“
„A, taj paket.“
„Ma da. Vi'š da je umotan ko dar.“
„A čiji je?“
„Nema pojma.“
„Joj daj, Mihaela, pa ne šalju se darovi samo tako.“
„Ovaj je poslan.“
„Pa za koga je?“
„Pa za mene.“
„Pa kaj ga onda ne otvoriš?“
„Pa ne znam. Malo me strah.“
„A zakaj bi te bilo strah?“
„Ne znam. Nešt' mi je tu čudno.“
„Ma kaj bi ti bilo čudno? Pa ti je bil rođkas neki dan.“
„Ma znam. Ipak nisam nikad dobila dar poštom.“
„Pa eto, sad jesi. Jednom mora biti prvi puta.“
„No hajde! Otvori ga.“
„Dobro.“
Mihaela je nevoljko uzela dar. Sjela je na kuhinjski stolac i oprezno ga počela razmotavati. Sofija je začuđeno promatrala. Nije se mogla načuditi kaj je tolko splašilo njenu frendicu. Živjele su zajedno dvije godine i nije je još vidjela takvu. Mihaela je začuđujućom sporošću otkrivala komadić po komadić kutije. Papir je bio bijeli, jer je tako običaj na pošti. Ipak, iznutra je bio šareni celofan. Odmotavši ga ugledala je prekrasnu kutiju. Duboko je udahnula i otvorila je. U očima joj zasjaše suze. Sofija nije bila sigurna da li su radosnice ili ne. Polako, oprezno izvadila je iz kutije porculansku lutku. Suze su joj se slijevale niz nepomično lice. Sofiji munjevito prođe kroz misao, da kako je moguće da čovjek plače a bez ikakvog izraza lica. Izgledala je skamenjeno.
„No“, počela je nestrpljivo Sofija, „reci... zakaj plačeš?“
Mihaela se gušila jecajući. Nije mogla govoriti. Sofija nije inzistirala. Čekala je da se smiri. Nakon nekog vremena Mihaela je progovorila.
„Kao djevojčica rasla sam u Vukovaru. Kad smo izbjegli ova je lutka ostala u kući. Tada sam imala 6 godina. Ona mi je bila najdraža igračka. Iako lomljiva, svugdje sam je nosila sa sobom. Ne znam odakle se ovdje stvorila. I ne znam tko je poslao.“
„No, to je bar lako saznati na pošti, rekla je Sofija.“
„Da, imaš pravo. Joj! Unutra je i poruka.“
Izvadila je poruku iz kutije i počela čitati.
„ Svatko na svijetu ima anđela čuvara. Na svakoga od nas netko negdje misli. Tebi tvoj šalje tvoje najdraže sjećanje na djetinjstvo. Budi sretna i sačuvaj srce djeteta u sve dane života svojega. Postani i ti nekome anđeo“
„Joj, kako slatko! Ipak voljela bih znati tko je.“
„I ja. Ali mislim da će to biti dosta teško“, reče Mihaela.
„Možda. Da je htio da znaš tko je; rekao bi ti ili napisao.“
„Sutra idemo na poštu. Možda nešto saznamo.“
Naravno, slijedeće jutro uputiše se na poštu. Došle su prerano. Dok su čekale da proradi šalter, Mihaeli zapne za oko koverta sa natpisom POŠTA ANĐELA ČUVARA. Osmjehnula se, ne rekavši ni riječi. Ljubazna službenica pokušala im je pomoći, ali nije smjela odati pošiljatelja bez njegova pristanka. Odustale su, zahvalile se i krenule. Mihaela se vratila. Kupila je pisamce Pošte anđela čuvara i napisala na komad papira: „Hvala. Najbolji način da ti se odužim jest da ja nekome postanem anđeo čuvar. Hvala ti, anđele moj.“ Zamolila je službenicu da adresira sama kovertu i pošalje neznanom prijatelju.
Post je objavljen 09.10.2006. u 14:27 sati.