Sasvim običan dan
Jutros sam se probudio i otjerao duhove iz svog kreveta. Bilo im je lijepo u mom krevetu, ali sam ih naprosto morao potjerati. Dosadilo bi im u roku od tjedan dana u svakom slučaju, a ja sam morao ustati baš danas.
Pokušao sam oprati zube, ali ne ide to bez četkice. Zapisao sam na komad leda da moram kupiti četkicu idući put kad to zapišem. Zatim sam bacio taj led u vatru. Umio sam se, ali nije pomoglo. Lice je još uvijek isto, koliko god ja trljao. Pomislio sam da bih se napokon trebao obrijati i pošao tražiti komad leda da i to zapišem ali leda više nije bilo pa sam zapisao na ruku. Oprao sam zatim ruke temeljito, barem nešto.
Izašao sam na ulicu, ali sam se morao vratiti natrag po probleme. Zamislite da netko dođe tražiti mene, a nađe samo moje probleme u mojoj sobi. Problema je bilo previše za natrpati u džepove, pa sam obukao jaknu, a zatim izašao na ulicu. Nisam učinio ni tri koraka, a neka me žena upitala što će mi jakna po tako toplom danu. Ja sam samo istresao džepove, i to od hlača, a ona je odjurila niz ulicu vrišteći. Valjda se sjetila da su joj problemi ostali u sobi. Ljudi su tako zaboravni.
Prošetao sam se do tramvajske stanice i zapalio cigaretu, sve u nadi da će tramvaj doći. Pustio sam pravi tramvaj da prođe, pa ušao u krivi. Bacio sam prije toga tek načetu cigaretu. Cigarete su stanka između dva tramvaja. Krivi me tramvaj odveo na pravo mjesto.
Dok sam vadio mobitel iz hlača, neki su mi sitniji problemi ispali na pod pa sam se sagnuo da ih pokupim. Što će mi mobitel, ako nemam problema? Našao sam na mobitelu dvije poruke. Jedna je bila obavijest o propuštenom pozivu, a druga upitnik na temu koga se vraga ne javljam kad me zovu. Izvukao sam tri problema iz jakne, onako nasumice, zapakirao ih u poruku i poslao. Da vidimo kako će im se to svidjeti! Ne bude li dosta, imam ja još…
Popio sam kavu, presjekao je koka-kolom i isprao usta cedevitom. Šankerica je tražila da platim, pa sam joj istresao nešto problema na šank. Oči su joj se stisnule sumnjičavo, mislila je da joj želim prodati priču. Objasnio sam joj da samo tražim novce. Rekla je da ih traži i ona. Od mene ih traži, da budem partikularan. Idi vraže gdje te traže, rekao sam joj pa platio. Kava džabe, kola mukte, cedevita badava, tako piše, ali šankerica ne zna strane jezike.
Probleme sam joj ostavio kao napojnicu, tko joj je kriv.
Otišao sam kod doktorice i tražio lijekova. Prepisala mi je doživotnu robiju sa prisilnim radom. Pokazao sam joj ispričnicu od mame, a ona se samo nasmijala. Zna ona da ja mame nemam, pa tražila da joj vratim pečat za recepte koji sam ukrao zadnji put kad sam bio kod nje. Čudo divno kakvo pamćenje žena ima, ja se ne bih sjećao tako davne prošlosti.
Neki me čovjek zaustavio na ulici, tvrdio je da me zna. Tvrdio je da sam ja onaj lik, da baš taj lik, kako se ono zovem? Pitao sam ga kako bih ja mogao znati ako on ne zna. Slegnuo je ramenima i otišao. Valjda me zamijenio s nekim.
U tom trenutku je naišao policajac. Osobnu kartu, zamolio me lijepo. Pitao sam može li članska iskaznica iz knjižnice, a on je rekao da može kladionički tiket što se njega tiče. Dao sam mu tramvajsku kartu, a on je nazvao stanicu i ustanovio da sam čist. Sigurno je došlo do neke pogreške, rekao sam mu, a on je rekao da ću morati s njim u stanicu da to potvrdimo. U stanici su me vidjeli, skinuli do gola i pogledali mi zube, pa rekli policajcu da me baci natrag u more. Ponudio sam im koji problem za rastanak, a oni su ustvrdili da nisu socijalna služba i poslali me na ulicu sa opomenom. I ljudi to nazivaju pravosuđem…
S noge na nogu odvukao sam se do pothodnika i pronašao svog poznanika beskućnika. Sažalio se nadamnom i ponudio mi povoljnu razmjenu – za svaki moj problem dati će mi dva svoja. Nisam htio poštena čovjeka tako zakinuti pa sam ga samo nažicao nešto sitniša. Evo ti i operi kosu, rekao je i dao mi je novčanicu od deset tisuća jugoslavenskih dinara. Nije mu se svidjelo što se oblačim kao propalica, pa je ponudio svoj kaput za moju jaknu. Ustanovio sam da mu kaput nema dovoljno džepova za moje probleme, pa sam ljubazno odbio i otišao svojim putem.
Tada mi je već bilo dosta svega, pa sam svratio do prijatelja na malo prezira. Nisam ga našao, ali njegov je cerek visio u zraku usred dnevne sobe. Čim sam progovorio dobio sam što sam tražio. Zazvonio mi je mobitel, zvao me prijatelj da se gonim iz njegovog stana. Rekao sam da nisam tu, a on je iskočio iza naslonjača i pokazao mi vrata. Sakrio se, kaže, kad je vidio da dolazim. Posegnuo sam u džep i bacio mu šaku problema u lice, ali on je bio brži i posprdno se nasmijao. Natjerao me da pokupim svoje probleme s poda i izbacio van.
Na ulici sam doživio udes, a nedugo zatim i brodolom. Nebo je palo na zemlju, ali me promašilo. Neki mi je lik gurnuo ogledalo pred lice, što nije osobito popravilo izgled ogledala. Pogledao sam ga upitno, a on je šakom tresnuo ogledalo i razbio ga. Shvatio sam poruku i izgubio se prije nego uzrokujem još kakvu nesreću.
Put me nekako odveo do groblja. Sjeo sam podno nečijeg spomenika i uživao u miru i tišini. Zbog silnih problema po džepovima nisam se mogao udobno namjestiti, pa sam ih rasprostro pred sobom. Predložio sam stanovnicima groblja da uzmu koji, kada ih je smrt već lišila njihovih. Nisu bili baš pričljivi. Spustila se večer pa sam se vratio u sobu, uzevši svoje probleme sa sobom.
Našao sam sobu u neredu. Takvu sam je bio i ostavio. Namjestio sam krevet i povadio probleme iz džepova. Bilo ih je više nego jutros. Posložio sam ih po krevetu i čekao da se duhovi sjate. Nije im dugo trebalo. Izašli su iz zidova, iz knjiga, iz odjeće, iz problema. Pustio sam ih da se igraju neko vrijeme, a zatim ih ušuškao u krevet. Smjestio sam se među njih, zagrlio one najbliže i krenuo na put prema snu.
Sutra ću se valjda opet probuditi. Nije da mi se da, ali morat ću. Zato što će duhovima dosaditi dijeliti krevet sa mnom. Apsurdno, znam, ali tako je to. Čak i duhovima dosadimo prije ili kasnije.
Post je objavljen 05.10.2006. u 23:16 sati.