Nakon malo dužeg vremena nepisanja, odlučia sam ponovno započet. Moglo bi se reć da sam ima laganu literalnu blokadu. Ali najtočnije bi bilo reć da se ništa tako pometno nije događalo. Pa zašto trošit prostor ispunjavajući ga s glupostima. Da ne kažem literalnim dijareama.
Fakultet je započea. Ali kao da nije. Nastava je čisto izborna. Tj. u mogučnosti si otić s nastave kada ti god šune. A to pravo sve više ljudi upražnjava iz dana u dan. Tako da je i ova godina lagan započela kao jedna velika lakrdija… Ali sam tokom ovog tjedna ima epifaniju. Po pitanju među studentskih odnosa. I najvjerovatnije sam sebi ovo rekao mali miljun puta, ali ovaj put će biti definitivan. Odluka je donesena – raskidam sve veze s kolegama. Dotičnim. Jer mi je više puna kapa insinuacija, gluhih telefona, rekla-kazala i sličnih gluposti. Jer ako ja nešto kažem da mi se pari, netko drugi kaže da sam ja to vidia i razglasija. Izađem s nekom kolegicom na kavu, automatski ja njoj nešto radim. Čak je bilo i seksualnih aluzija. A toga mi je više pun k… Valjda nisam toliko u kurcu da se samnom ne može razgovarat, ali opet neki ljudi to previše iskorištavaju. Pa ne izgledam valjda kao jebena ispovjedaonica… ali je specifično da svaki put ja najebem. Jer kako se meni svašta govori, a ja ne mogu a da ne dam svoj osvrt, automatski se mene vata za rič i KRIVO me se interpretira. Tako da čak razmišljam da izvisim oko svog vrata pisani manifest da me tuđi problemi NE ZANIMAJU. Jedva izlazim na kraj sam sa sobom. A sad da rješavam još i tuđe probleme – ne bi išlo… sidnem s ljudima, slušam tuđe probleme, ali ako idem dat savjet – sranje. E pa više – nema. Na faksu nas ima 52. znači da postoji još odabir od 50 ljudi koji su možda stručniji za rješavanje muka mladih studenata. Ne mislim specijalizirat psihijatriju. Kako bi Ban reka – Ako me nešto pitaš, a ja odgovor znam, reću ti pojma nimam. I od sada nosim na faks letvu, pa da me neko zvizne ako krenem u neku diskusiju.
A i na kraju lita sam ima malu neugodnost. Tihana, bivša cura (godinu ipo hodanja i još toliko «prijateljstva») je otišla na studij u Zagreb. Mislia sam da ću to malo bolje podnit. Ali nisam . bilo mi je masu krivo. Posebno dan kada smo se rastajali. Znam i sam da nije Zagreb na kraju svijeta, ali opet – razdjeljenost je tu. Posebno šta smo se oboje trudili (malo više ja nego ona) da to prijateljstvo održimo, ali u nekim trenutcima ti nije funkcioniralo nije je bilo imalo lako. A sada me malo straj šta će bit kada se vrati. Očemo li se uopće javit jedno drugom, oče opet nešto «bit» ili ćemo se totalno odjelit. Moji kažu vrijeme će reć. Ali taj pojam mi je ljuta apstrakcija, jer na to «vrijeme» ne mogu djelovat. Tako da mi sve to lagano ide na jetru…
Post je objavljen 07.10.2006. u 22:04 sati.