Pregled posta

You win some, you lose plenty!!!

Hojla! (ovo sam pokupila od nekoga )

Kako ste?

Ja sam...ok...dosta se toga prominilo...Moj život više nije isti...Neki znaju za to, neki ne...Ne znam da li da spominjem to ovde, pred cilim svitom...Nekima ta ideja iznošenja osobnih stvari pred mali miljun ljudi ne odgovara...Meni je pomoglo, moram priznati...Kad nisam imala ni jednu jedinu frendicu kraj sebe, kad mi je tribala, vi ste bili tu. Tu naravno mislim na vas, drage bloggere.
Neki od vas su mi čak i jako slični...Baš lipo...

Dakle...Ovih dana sam užasnog raspoloženja ali dobro, nije ni to ništa novo... Znam da se to mnogima ne sviđa ali mnogi isto tako ne kuže da ni moj život nije jednak njihovom, da moje brige nisu jednake njihovima, ni približno. Mnogi ne znaju kako je to voliti nekoga i pružiti mu sve, a da sve to rezultira...Nulom! Mnogi nisu bliski sa nekim daljim članovima svoje obitelji. Zapravo, možda i jeste. Samo ne znate za to dok se nešto ne dogodi.

Tako je svim mukama doša kraj..nedavno...

Ugasija se još jedan život a ja toga nisam nikako svjesna. Stalno mislim da će se vratiti, od nekud ali da će se vratiti...A neće, ne može...

Nikako se ne mogu naviknuti na neke stvari. Lito sam provela u brizi, okupala se toliko puta da ne mogu ni na prste nabrojati! Ali nije mi žao. Bila sam s njom najviše koliko sam mogla! Mislim da sam napravila sve što se moglo. Život je takav, oduzme ti ono što najviše voliš kad ti najviše treba. A kome se to sviđa?! NIKOME!

Nemam volje za ništa, a pogotovo ne čitanje lektire i učenje... Ne mogu, jednostavno mi ne ide!!! Nikako!!! I sad mi engleski leži na stolu...a ja ga ne mogu taknuti...

Bilo mi je drago da sam vidila svu rodbinu koju nisam vidila stoljećima, pogotovo svoja dva brata!!! Ali kad sam se sitila zašto su tu, onda mi je bilo muka...
Onda danas, kad sam izašla, vidim preko puta ceste neku stariju ženu koja vodi malu curicu za ruku...Rasplakala bi se da sam bila sama, garant!!!
Jedan trenutak, imaš sve, a drugi...

Nekima baka ne znači puno u životu. Znam jednu curu koja je i dok smo bile male uvik govorila da jedva čeka da joj baka umre pa da dobije njen video, nakit...ovo i ono...Nisam nikad mogla virovati da ona to ozbiljno misli...Može ti ona biti svakakva ali tvoja je i ako treba tvoju pomoć, ne možeš je uskratiti!
Moja je meni bila kao drugi roditelj. Uvik je bilo- mama i sestra, baka i ja...Toga više nema...A ja tek sad počinjem kužiti koliko mi fali. I ne znam kako ću izdržati jer mi je značila SVE! Pa čak i kad sam se ljutila radi nekih gluposti tipa programa na TVu i slično. I sad mi ne fali onih 10ak kuna koje mi je znala dati kad god bi pitala, fali mi ona! Fali mi njena prisutnost, ljubav i pažnja. Fali mi gledati je kako plete...Fali mi sve!

A što da drugo kažem...sve sam rekla a opet je toliko toga ostalo nedorečeno. Bila je predobra i nije zaslužila da joj se to dogodilo, makar ne tako brzo i odjednom.

Nisam uopće ni pomišljala da je ona subota kad sam otišla u bolnicu zadnji put da je vidim...A tako je lipo mirisala, koža joj je bila glatka i mekana... A opet, pojma nije imala da sam tamo...
Spasila se jer se zbilja mučila misecima ali ipak je bila moja i nije pošteno što je više nema!!!


Eto, mislila sam napisati samo par rečenica da znate da sam još živa ali ne ide to tako kod mene, a vi to dobro znate!