Mislim da se bojim visine. Nisam sasvim sigurna, jer na svom osmom katu na kojem živim bez ikakvog problema mogu se nagnuti i pogledati niz balkone. Ali nekada znam stajati na rubu zidića visokog dva metra i počne mi se jako vrtiti u glavi i izgubim podlogu. U avionu me nije strah, ni u žičari, ali me strah penjati se po drveću, po ljestvama, mijenjati žarulju, prati visoke prozore, skidati zavjese. Čudno je to, ustvari se ne bojim visine, već ne znam, male visine.
Moji su strahovi čudni, bojim se biti sama, ali se i bojim biti preplizu nekome, bojim se malih prostora, ali i bojim se biti u velikima sama. Mislim da sam kao malo dijete, ako je oko mene nešto na što sam navikla onda je to u redu. U mnogočemu sam slična djetetu. Jedan moj jako dobar prijatelj mi je rekao da u stvari i jesam dijete. Neodlučna, cendrava, svojeglava...kao kad imaš pet godina i htio bi sve i ništa.
Nekada se iznenadim koliko me ljudi na prvi pogled krivo procjene, a već na drugi me znaju u dušu. Moj jako dobar prijatelj je takav. Zna me kompletno, ali mu to neću priznati. U zadnje ga vrijeme ne viđam, a htjela bi, a ne smijem. Nedostaje mi, ali mu to neću reći. Mislilm da se odviknuo od mene, od mojih strahova, od mojih djetinjarija, prestar je on za te gluposti, a nisam ni ja pomogla. Iako sam očekivala da se zadrži barem malo duže.
Sada sam stvorila novi strah. Da ga nikada neću moći vidjeti, a da ne bude neugodno i da ga više nikada neću dotaknuti i biti mu blizo, i znati sve sitnice i misli...i da će to biti nepodnošljivo i trajati zauvijek...valjda neće...ne bi imalo smisla...