Pregled posta

Nasmijana «četrnajstica»

Proljetno toplo sunce je izvabilo ljude da izađu iz svojih stanova i protegneju noge i prošećeju garderobu iz naftalina. Ja takaj nisam mogal ostat doma. Besplanska šetnja me otpelala na Jelačić plac, pak sam skrenul polek Gradske kavane u staru Vlašku, pajdašu na križanju, Šenoi sam rekal:

- Bog Gusti, stari moj…

i skrenul prek Langovog trga, kroz mala vrata u niskoj betonskoj ogradi, polek javnog šekreta u popov park, Ribnjak.

Pokle hodanja po asfaltu mi je pasalo škripanje pošodrane staze kroz zelenilo parka. Tak sam došal do dječjeg špilplaca. Žagor i cika djece mešali su se cvilenjem njihalki. Na klupama oko njih su sjedele stare bake i frajle, kaj su između trača i recepta, bacale pogled na klince. Malo dalje sam našal slobodnu osunčanu klupu, blizu spomenika Augusta Cesarca i na nju spustil svoje kosti. Iza mene je zgrada Ribnjak il' kak se već danas zove. Tu sam kak mladi fakinćek dolazil na čage, tam gor na terasu. Onda su tu svirali grupa «Globus», sa u ono vrijeme prvim našim urlatorom Alcom (Altić Emirom), kaj je onda urlal :»O venti kvatro mila bači…» od takaj popularnog taljanskog fakina Adriana Čelentana i skinute hitove sa radio Luxemburga. Posle njih su tu došli svirati «Crveni koralji»…i Barba…To su bili cajti…

Zel sam iz džepa knjižicu «Reader's Digest», kaj bi malo čital, al' već sam krenul u davna sjećanja, pak sam već otvorenu knjižicu spustil u krilo. Tam iza ograde parka, zaružil je nježno i tiho novi plavi tramvaj kaj se spušća pram centru, kraj ograde parka. Zgrada iza mene, džepna knjižica u formatu negdašnjeg „Izbora“ i mnogih izdanja „X 100“ takaj i tramvaj, mam su me prešaltali u početak šezdesetih godina, prošlog stoljeća…

Vračal sam se iz posla pa sam na Jelačić placu iz „dvojke“ presjel u „četrnajsticu“. Kondukter u plavoj zetovskoj uniformi je bil «ograđen» malim odjeljkom od prepunog tramvaja sa malim pultekom na kojem je držal plehnatu kockastu škatulju sa pregradama u kojima su se nalazili blokovi karata, za razne mogućnosti vožnje, prišvršćeni širokom gumicom za pekmez. Na vrhu te škatulje je bil jastuček za štambilj, a taj gumeni štambilj je pak bil nataknut na drvenu hilzu za produljivanje olovaka iz koje je v doljnem djelu viril tinten blajštift. Sa njim je on označil na karti di ste, na kojoj stanici ušli, vrijeme i datum vožnje i sve to potvrdil štambiljom na kojem je bil njegov osobni, službeni broj.


____________ Morti se bute sjetili ovakvog papirčeka??? ____________


- Gurnite sredinu napred prosim, da ujde ono kaj visi…Karte na pregled prosim…Dajte, stisnite se malo da zaprem vrata…Jel' još 'ko bez karte?

Govoril bi tramvajac, povlačeći polugu kraj svoje «kabine», da zapre vrata. Onda bi povukal kožnati remen, kaj je uz plafon išal kroz cijeli tramvaj da pozvoni vozaru i signalizira mu da more krenuti. Putnici su mu prek glava ostalih pružali karte da on važno lupi štambilj sa svojim brojem, il bi ju lako zadrapal, nek se zna da ta karta posle zadnje stanice na Mihaljevcu više ne vrijedi, ili potvđuje prijelaz na dvajspeticu dalje za Tunel.

Ljudi su se držali za okrugle drvene štange kaj su bile kak gelender učvršćene na plafon, ili za bijele keramičke ručke, kaj su na remenima visele sa tih gor postavljenih «gelendera», a feder bi ih dizal prema gor, prema plafonu, da nebi putniki lupali z glavama po njima., a kad bi ih čovek potegnul, stale bi na ugodnoj visiniu za pridržavanje ravnoteže u tramvaju kaj se nihal na tračnicama. Ti bokca, kaj je bila tehnika u te cajte? U prepunom tramvaju uz prozore su sretnici sedeli na tvdim stolcima, pošteđeni gužvanja stisnutih oznojenih tijelesa. Stajal sam opkoljen ljudima na «prvom peronu», do ulaza. Malo dalje mene stajala je herzig mlada gospođica (?) damica, blond natapirane zurke, s dugim crno nafarbanim vipama, baš je bila šik. Z jednom se rukom držala za bijelu na remenu viseću ručku nad glavom, a pred nosom je držala malu knjižicu, džepno izdanje, «Humor X 100» i onak kak sardina stisnuta čitala viceve i gledala karikature.

Vozar je z nogom lupil pedalu da bi zazvonil sa svojim velikim plehnatim zvonom, kak i sudec kraj boksačkog ringa, potegnul polugu sa šnaperom na nazupčanoj letvi, kaj zatvara izlazna vrata, okrenul veliki metalni kotač da otpusti kočnice, potegnul ručku na komandnom pultu sa lijeve strane kabine i tramvaj se prepun putnika odljepil škripom i cviležom metalnih kotaća po tračnicama od stanice, pa krene Jurišićevom ulicom prema Draškovićevoj.

Mlada je damica, na trenutak pustila ruku sa drške, naslinila kažiprst, okrenula slijedeću stranicu ispred svog nosa i pak se primila za ručku. Iza otvorene knjižice koja je skoro skroz pokrivala noseka i okeca šik čitateljice, začul se kratki prigušeni smjeh:

- Hi, hi…

Ljudi su kratko okrenuli glave u pravcu iz kojeg je došal smijeh, znatiželjno pogledali i okrenuli se natrag u svoje misli zgužvanih odjela, al za kratko vrijeme čul se iza knjižice X 100 malo dulji:

- Hi, hi-hi…

Zgužvana tijela su pak okrenula glave, a na nekim licima se pokazal osmjeh. Damica je pustila ručku, liznula kažiprst, okrenula stranicu, primila se za ručku i nastavila čitanje. Nakrcani tramvaj se škripavo njihal kraj Ribnjaka. Zgleda da je damica naišla na nekaj jako zgodno, jer se iza knjžice čulo malo glasnije:

- Hi, hi-hi…ha-ha!!!

Glave su se okrenule, a neke već nisu ni skidale pogled sa X čitateljice. Nekolicina putnika prasne u smijeh. Damica je pustila ručku, liznula prst, okrenula stranicu, primila se za ručku i nastavila čitanje. Smijeh putnika se pojačao i proširio do pol vagona. Ona je ostala polovica putnika, z prednjeg dijela zbunjeno pogledavala one straga. Kaj se ovima pripetilo, kaj se mulci tam straga smijeju? Kaj su znoreli od gužve i vrućine?

Tramvaj je stal na stanici kod Gregorjančeve, nekaj je nasmijanih putnika izašlo uz standardno:

- Prosim, jel se vi skidate na ovoj, ili na sljedećoj stanici? Malo se pomaknite, ja bi tu izašel.
- Prostak jedan, fakin…kaj ga briga di se ja skidam, ke ne???
- Gospon, prosim vas, zemite prelaz…z moje noge na drugu…
- Oprostite, to kaj češkate je moje rame, al nikaj zato, more malo niže prosim, kraj lopatice?

Oni kaj su ulazili sa čudo su gledali po tramvaju u nasmijane putnike. Tramvaj je uz signal zvonom tramvajca i najavom zvona vozara krenul sa stanice. Damica je pustila ručku, liznula prst, okrenula stranicu, primila se za ručku i nastavila čitanje. Još tramvaj nije zašel u kestenof drvored Medveščaka, iza knjižice se čulo:

- Hi, hi-hi…ha-ha!!!

Smjeh se u tramvaju pojačal i proširil, rekal bi na tri frtalja vagona. Damica je čula da se nekaj događa, spustila knjižicu niže brade, zbunjeno, ozbiljna lica pogledala oko sebe nasmijane putnike, kojima su već na očima bile suze od smjeha, slegnula ramenima, digla knjižicu do nosa, pustila ručku, liznula prst, okrenula stranicu, primila se za ručku, i ozbiljne face nastavila čitanje.

To je bila kap prek vrha. Prolomi se gromoglasni, zarazni smijeh cijelim tramvajem. Kondukter se već držal za želudec a iz oka su mu curele suze. Smijal se je grohotom cijeli tramvaj a damica je, kak da se to nje ne dotikavlje, to ju ne gebira, pustila ručku, liznula prst, okrenula stranicu, primila se za ručku i ozbiljna lica nastavila čitanje svojeg džepnog humora X 100.

Na žalost kod Belostenčeve moral sam sav zasoptan od smijeha izaći iz nasmijane čertnajstice, koja je uz zvonjavu škripavo se njihajuć otišla prema Zvjezdi i dajle prema Mihaljevcu, puna zgužvanih ali do suza nasmijanih putnika. Pa nek mi onda neko veli kak vrućina i gužva v tramvaju mora biti neugodna i naelektrizirana. Ja sam pak nastavil doma prema Medvedgradskoj, uz zbunjene poglede prolaznika, jer se nisam mogal prestat smijati, a njihova je zbunjenost još više potkurila moj smjeh...

Lagani udarac u nogu me vratio u današnjicu. Bila je to lopta sa travnjaka.

- Srtiček 'očete nam bacit loptu?

Kak ju nebi bacil nalim zaigranim haklerima na dva gola, napravljenih od vinterica. Pak sam otvoril «Ridersa», da vidim kaj ima interesantnoga u Evropama i okolicama? A kad se nasmijem pročitanoj šali ili vicu u džepnom izdanju, podjelil bum moj smjeh sa klincima, pa kaj bu, bu! Nek si misliju i veliju kaj hočeju…kad je smijeh tak lijepo dijeliti z drugima, ke ne?



nadam se da se bute složili z menom, pa to napišite u vašem komentaru...

Post je objavljen 19.10.2006. u 19:52 sati.