Baš kao što su mi svi govorili-Ljubav će doći kada se najmanje nadaš…
Vjerojatno mi se ovo dogodilo nakon što nisam život mogla podnijet kakav je bio, a to ste mogli vidjeti i u prošlom postu…sada da dođem na ono šta mi se dogodilo ovog vikenda…
Idem na folklor već koje 3 godine i ove godina nam je došlo folkloraško društvo s Korčule. Sve su to bili neki klinci do 14 godina, al s njima su bili i 3 starijih koji ne plešu u folkloru već su ovak došli s njima jer se poznaju s par ljudi tu…Jebiga došli se ljudi izludirat. Išli smo svi u istom busu na nastup i tak se i upoznavali sa svima. Sjela sam kod jednog dečka, upoznala sam se i snjime, zove se Petar, ima 20 godina.Lik je totalno super!!!
Crn je, ima crne oči višlji od mene za pola glave i užasno sladak.
Kasnije sam se upoznala i sa ostalima. I folklor nam iznajmio prostoriju i donjeli piće i sve to i dali nam da napravimo feštu. Fešta nije uopće bila tam jebote svi su ošli u birc preko puta. Petar i ja pričali smo 4 čitava sata ko navijeni. Svi ošli kući a nas 2 šetali po selu i pričali do 2 u noći. Uzeo je moj broj. Nismo bili zajedno i to mi je bilo tak super što sam mogla pričat tak snjim kao da mi je brat i koda se poznamo godinama. Čekali smo da ostale pa smo svi skupa išli kući. Petar i ja išli 10 metara iza ostalih, hodali onak zagrljeni.
I to je cijeli petak.
U subotu smo se dogovorili svi nać opet u istom bircu oko pol 10. I jebote starci me pustili da budem do kad hoću. Tak je opet taj birc bio prepun a fala bogu mi naručivali pjesme za naše korčulance. Bilo je rulje do 12 a dalje se razišli. Bilo ih jako malo kasnije. Plesali smo čitavu noć. Ja naravno sa Petrom i još 3 moje frendice sa 3 njegova frenda. Oni su se stalno mijenjali za parove jedino se Petar i ja nismo mjenjali s nikim i stalno bili skupa. Malo bili vani i pričali. I opet plesali. Reko je da može da bi vječno tu ostao jer mu nikad nije bilo ovak zabavno iako stalno fešta, nikad mu nije bilo ovako lijepo. I ko će drugi nego nas 8 ostali zadnji. Ošli na terasu sjeli u mrkli mrak i zajebavali se. Teta Marija(koja drži taj birc) nam je izbacila zvučnike van. Ja sjela na stolicu, dođe Petar i sjedne mi u krilo(onak prema meni okrenut) e kak smo se trgali od smjeha! Ond je počela pjesma ŠTIKLA i mene frendica za ruku i na stolove! Nas 2 plesale jebote razbacale se po stolovima. Nebi ja na tu pjesmu plesala da nisam malo popila! J
E onda sam ja došla Petru i sjela njemu u krilo ko on meni onak prema njemu okrenuta. Ostali su bili za drugim stolom. Ja sam se naslonila glavom na njegovo rame, a on me mazio po leđima. To je bilo tako preslatko. Reko mi da se naljutio na mene, je nisam kopčala zašt, pa mi je reko zato što bi me sad tako rado poljubio, zato što je sve tako savršeno, ali mrzi rastanke, a sutradan ide na Korčulu. Reko je da nemože vjerovat da mu se tak nešto događa i reko mi je da sam mu pre pre draga i da nezna šta da uradi. Ja sam ga samo gledala, ravno u oči i šutala, bila sam pokočena jer sam i ja imala OGROMNU želju poljubit ga ali nisam htjela prva. Tak smo se gledali, a ja sam se jedva strpila. Iskreno nikada u životu nisam imala takvu želju. Nikada se tak nisam ponašala. Dok smo se tak gledali, film mu je puko i poljubio me…
To je bio najljepši poljubac u povijesti poljubaca. Tako me nježno poljubio da sam jedva osjetila. Ljubili smo se dugo i sporo…Skroz lagano…Topila sam se…Nakon toga reko mi je da ga ubijam. Ubijam ga lagano…Mazili smo se tam još kojih 2 sata pričali tiho. On mi je pjevo tiho neke pjesme kao Krivo je more i tak te. Lik ima predobar glas. Reko je: Želim zaustaviti vrime i vično biti zagrljen s tobom baš ovako, da postanemo kipovi i zauvik ostnemo zajedno…
Nakon toga reko: jel se sjećaš onog što sam reko da nisam zaljubljive naravi…Mislim da sam se gadno prevario. Sve što želim je tu…Šta da je ovo sve san jer mi se tako i čini…presavršeno je…Ne želim se probuditi…
Svi su već otišli doma osim nas 2. Hodali smo kući opet zagrljeni. On me prati do pola puta jer mu ja nisam dala dalje, nije bilo rasvjete a bogec se nebi znao vratit jer ipak je to nepoznat teritorij. Tam di smo stali da se rastanemo stajali smo sljedećih sat vremena. Od 3 pa do 4. Zarlio me čvrsto i počeo pjevat neku pjesmu-DOVIĐENJA I NE PLAČI…
Nikak se nismo mogli rastat, sve je bilo tak super…Poljubci su bili sve slađi i slađi, a zagrljaji sve čvršći…predobro da bi trajalo. Rekla sam mu da ću ih doć ispratit sutra ujutro kad budu išli za Korčulu, ali on je rekao da se ni slučajno ne pojavljujem jer mrzi rastanke. Jedva smo se razdvojili, a i dok smo išli svako svojim putem smo se okretali jedno za drugim…Bilo jer presavršeno…Svi su nas počeli zvati Romeo i Julija…A niti sama nisam mogla vjerovati da mi se tako nešto događa…Sve je bilo kao neki san…kao ljubavni film…
Nebi ja bila ja da nisam ujutro ustala i kao i svi ostali i otišla na ispraćaj. Došla sam tam prije njega pa sam pričala sa Ines o svemu šta se dogodilo jučer i tak. E tad je moj Galeb došao i rekao:Ubijaš me s tim. Jesam ti reka da ne dolaziš, mrzim rastanke…
Stajali smo tam zagrljeni i tiho pričali…gledali se…mazili se…Znala sam da je tu negdje kraj…Prelijepo da bi trajalo…Ljudi su već počeli ulaziti u bus, a samo se njega čekalo…Još me jedan zadnji put poljubio i pustio suzu, isto ko i ja…ušao je u bus…Okertao se zamnom, a ja sam samo mogla gledati kako on odlazi, kako se vrata pred njegovim licem zatvaraju…I to je bio Taj Kraj…
Napisala sam mu sms: sjetila sam se da ti nisam rekla ni sretan put…
On mi je odgovorio: Hvala! I nemoj zaboraviti onu pjesmu…Doviđenja…
To je bila ta granica gdje se nisam mogla suzdržat i počela gorko plakati…
Nisam mogla vjerovat da sam se tako brzo zaljubila i da se to baš tad dogodilo…Pitam se gdje je tu sada onaj Happy End koji uvijek na kraju svega dolazi…Galeb sada leti nazad moru…Samo daljina nas dijeli…Daljina je i previše…
Zoru čekat ću sama…Jer otišao si, zagrljaj tvoj vječno ću pamtit…Bilo je kao san i nisam htjela biti budna…S tobom vrijeme je stalo…da ga je bilo…Stalo bi…Ali morao si otići…
Ti nisi kao svi…
Rastanak je tu…rastanak…
Ne želim da odeš…želim da si tu…još jedan poljubac galebe moj i onda moru vraćaš se…Moru vraćaš se…a ravnice ostaju moje…
Krivo je ono…Krivo je more…kao što pjesma rekla je na koju plesali smo…Sami…Zagrljeni…
Zašto svemu mora biti kraj…a tek je započelo…Zašto kraj sada je i zašto toliko boli???
Doviđenja…rekao si…
Post je objavljen 02.10.2006. u 23:19 sati.