sanjala sam te, prijatelju. opet? da, opet. ali ovoga je puta nešto bilo drugačije.
tvoje lice, tvoje ruke, tvoje oči... to je ostalo isto. tvoj osmijeh bio je neodoljiv kao i uvijek. ali tvoje riječi... one su zvučale drugačije. zvučale su nekako ozbiljno. pomalo bojažljivo s nekom dozom težine u sebi. svakim izrečenim slovom dalo se naslutiti da se nešto čudno događa. nešto se mijenja... i to mi se nije sviđalo. pogledala sam te ozbiljno i shvatila da to što govoriš nije još jedna od tvojih djetinjastih spački koje si mi znao raditi... ne... ovo si bio ti. ali onaj dio tebe koji ja dosad nisam poznavala...
''što se događa?'' upitala sam te tihim glasom. pogledao si me kao da me prvi puta vidiš.
''zašto?'' rekao si potpuno iznenađen mojim pitanjem.
''pa... zašto tako zvučiš? tako čudno. znaš da te poznajem, nemoj lagati da nije ništa.''
nasmijao si se. potapšao si me po glavi na onaj iritantan način na koji već ti znaš.
''a kako ja to zvučim? jel ti to opet čuješ neke glasove u glavi? e, rekao sam ti da tebaš manje pit...'' rekao si veselo.
u tom trenutku pomislila sam da se možda ipak varam. da se možda stvarno ništa nije promijenilo i da mi se sve to učinilo.
ali samo nakratko... jer sam znala da posjeduješ nešto čime možeš natjerati ljude da ti povjeruju
bilo što. no s vremenom, ja sam postala otporna na to.
''hm... da, možda.'' nasmiješila sam se i zagledala u tvoje lice. i shvatila.
''pa dobro, onda kad smo to riješili... idem ja.'' rekao si i skočio sa zidića na kojem smo sjedili.
napravio si tek par koraka kad sam izgovorila tvoje ime. okrenuo si se i kimuo glavom onim pokretom koji pita -šta je-.
''... zar i mi odrastamo?'' pitala sam te.
zamislio si se na sekundu. onda si se trgnuo i rekao ''hm... da, možda.''
Post je objavljen 02.10.2006. u 17:31 sati.