Nostalgična - TBF
Može bit da san potrošio i ono malo suza,
za navodnit dolinu sevdaha i bluza.
Svit je tužan, tu nikad neće bit pravde
za one koji žele samo da žive i rade,
i samo vole i smiju se svemu ka vicu.
A ja se pitan ima li smisla pravit dicu,
donosit ih na svit di su život i sloboda
ka roba koju će neki moćnik prodat.
I ove stare melodije bude memorije,
čiste nostalgije,
i ne znan šta mi je.
Stari s bafama, stara s ogromnon trajnon,
sestra i ja cili umazan slajon.
I sve je daleko i tajno,
al ditetu sve je sjajno.
Znan i onda nije sve bilo bajno,
al pari mi se puno lipše.
I ove kapi kiše
ka da šapću-nikad više!
Jer sve prolazi, ostaje samo u nama,
u srcima, u umu i foto-albumu.
Priča svaka slika, da ne zaboravin nikad
nasmijana lica nekih starih prika.
Nekih nema više, ostale su sjene,
mora bit da je s njima nesta i dio mene.
Al vrate ga kiše i vitar s juga,
neka stara pisma, nostalgija i tuga...
Nekad se pitan jel tribalo sve baš tako bit,
pa mislin tribalo je bit kad je proklet ovi svit.
Dobri ljudi uvik izvuku deblji kraj,
zato se nadan da postoji pakal i raj,
neki viši sud, božja pravda,
da presudi i kazni svakog onog gada
željnog rata i žednog krvi,
ali ko je bez grijeha nek baci kamen prvi.
Ironično, zaista, da citira Krista,
jedan od onih šta je odgojen u obitelji ateista,
u mraku,
u miješanom braku,
u nekoj dalekoj zemlji sad je samo u zraku,
(i baš me tamo donila roda)
Je, da ne mrzin i buden pošten, iskren i otan.
A razliku između zla i dobra
nisan naučio ni od fratra, ni od hodže, ni popa.
Kad su zavladali oni šta su pali s kruške,
božji ljudi su blagoslovili puške.
Ovce slali u smrt za svoga boga jedinoga,
za ludilo svoga ideologa.
I kad zavlada mržnja razum nije lijek
i ludilo uvik promjeni tijek
povijesti,
ispiše novu, krvavu stranu,
u zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu.
Zato letin visoko iznad napaćenog tla,
daleko iznad poimanja dobra i zla,
visoko gore, ka suncu, u nebesa.
(di se gužvaju poruke es em esa)
Iz ovog vrimena izlazin van,
i zaranjan u neki davni, zaboravljeni san,
u neki bolji dan,
pun smija i vica,
di su sritni ljudi i njihova dica.
I gledaju u sutra ozarena lica,
puni nade,
u tom svitu pravde,
jednakosti, bratstva i slobode.
(u svit ljubavi me misli vode)
I još uvik virujen da će na ovoj planeti
jednog dana svi ljudi moć živit sretni.
Razum, ljubav i znanje izgradit će raj,
i znaj,
neće bit ironije za kraj
Sreća postoji za one koji plaču, one koji su povrijeđeni, one koji traže i one koji se trude, jer samo oni znaju cijeniti ljude koji dotaknu njihov život."
Biti dobra.Prema svima.Nije tako jednostavno.
Mogla bih dati svu ljubav koja je u meni i sve što imam.Svi smo mi nemoćni.Svi smo mi duboko u sebi krhki i povrijede nas teške riječi, nemar i nepažnja. Lažna uvjerenja...
Postajemo li zli s godinama? Slijepi za tuđa mišljenja i postupke? To boli, to zaista pogađa. Ponekad boli jače, ponekad slabije, ovisno o tome kako se nosimo...
Najgore je što često uzrokuje negativne emocije s naše strane, koje si ne bismo smjeli dopustiti. Ipak smo mi izvorno dobra bića i u svima nama čuči,netko ili nešto što ne zna za zlo.I zlo ga boli.
Zadovoljenje svojih i samo svojih potreba.To je ono što mi se gadi. I takva nikad ne želim biti.Makar me gazili.
Ironija je u svemu tome. Ali sada ne želim pričati o njoj. Niti s njom.
Nemogu reći da sam potpuno sretna....kad bi to rekla lagala bi sebe i sve one koji čitaju moje postove,fali mi ono nešto da me ispuni i da dodirnem sreću....imam osjećaj kao da je svud oko mene a ja je ne mogu dohvatiti jer mi klizi kroz prste!!!!
Nadam se vašim komentarima....a do onda bye bye!!!
Post je objavljen 28.09.2006. u 16:30 sati.