Nekad, kao i sad, kad se vratiš s posla, ili tek želiš popodne „malo ubiti oko“, treba ti soba, kauč, krevet ili nešto slično. Ima ih svakakvih, no u starim šokačkim redovito se može vidjeti, raspelo, sveta slika, kredenc, stol. Jednom poslije svirke u Davoru (prije podosta godina), još smo poslije „naših“ svatova (gdje smo svirali) išli smo malo zafirit' i u još jedne. I tako pajdo i ekipa, pjesma svirka i društvo, dočekali smo prve zrake sunca. Da se ne bih onakav mamuran morao odmah vraćati, predloži pajdo da prenoćim(?) (bolje rečeno predanim) kod njegovih. I tako je bilo. Za nekoliko minuta sam usnuo, no kad sam se probudio nakon određenog broja sati, bilo je čudo. Gdje sam? Što je ovo, kakva je to soba? Gdje sam? (Nedostajalo mi je podataka iz memorije). Sudeći po pogledu kroz prozor i slici za zidu, a i otkucaju sata s crkve, bilo je jasno da sam u Davoru. Pogledam kroz firange na vratima, u kuhinji starija gospođa koju nikad u životu nisam vidio. „Dobar dan teta. Dobar dan sinko. Ti se naspavao? Pa jesam. Jesi za večeru ili za kavu? Stipo je otišao u selo, i rekao je da će te čekati u „Plavi 9“. Dobro teta.“- Pozdravih pajdinu staru majku i izađoh u kišno predvečerje. Izgleda da smo pretjerali s bećarenjem? Bar da smo bili s kakvim curama, neg' s flašama pive. Sram nas bilo. Pajdo je još neženja i izgleda da još pati za nekim „starim neuslišanim ljubavima“. Njegova soba je još uvijek sigurno bećarska, onako šlampavo neuredna, po sistemu „baš me briga mama će oprati i pospremiti“. Ja više nisam bećar i soba mi odavno nije bećarska.- Da je bećar biti lako, bio bi bećar svatko.-
Post je objavljen 22.09.2006. u 14:17 sati.