Kad se zelim prisiliti da napisem nesto suvislo, ne ide…cudno jer sam vrlo kreativna osoba. Drzim da mi ovo nije dobro razdoblje za tekstove. Pocela je nastava pa sad uglavnom crtam. Razumite me, idem u gimnaziju. Ponekad zna biti malo suhoparno. Nemam knjiga, pisem sve u jednu biljeznicu…nije da nemam novca. Nemam vremena. Sve te skolske drke, bojice flomastere, ravnala i gumice….hehe…ne da mi se kupovat. Kupit cu samo ugljene stapice i mapu s hrpom listova. To je ono sto mi sad treba. Rasprsena fluidna linija i osjecajna tehnika. Ugljen. Crn i njezan. Dopusta pogreske….
Nemojte mislit da sam nemarna spram skole. Istina, trenutno pisem s olovkom koju sam jos prije tjedan dana posudila od susjede iz klupe i koju redovito siljim s njezinim siljilom i brisem s njezinom gumicom ali to sve iz razloga sto mi se ne da trazit kemijsku po kuci. Imala sam ju prvi tjedan nastave al sam ju negdje posijala…uf…
I smatram da sam uzorna ucenica.
Naucim ono sto me zanima, a iz onog sto je ukurcu mi je dovoljna dvojka. Pa da, ja sam bas skromno dijete. Samnom nema problema. Samo mi je bilo malo sranja prosle godine jer svi u razredu znaju da nosim noz a bilo je govora o nasilju nad profesorima i nosenju oruzja u skolu. Nije moj nozic neka mesarska nozina vec zadivljujuci i prekrasni, cudesni nozic, cisto za samoobranu. Moj najbolji prijatelj. Jednom mi je pomogao njegov prethodnik i otada sam ovisna o nozevima. Ne onim obicnim kucnim vec posebnim, obradenim bodezima zadivljujucih rezbarija. Skupljam ih. Uglavnom, prvi noz za samoobranu koji sam imala i koji me je ajmo rec spasio uleta tipa—hoces da ti uvalim kitu—sam unistila ja sama i to tako sto sam ga slomila zabadajuci ga u drvo. Bila sam ljuta. Sto mogu kad sam nagla….tako da mislite sto hocete. Pa bila ja po vama bolesna ili ne, bit cu sigurna dok god je uz mene. Ljudima bas ne vjerujem tako da sam prepustena sebi na odgovornost. I to mi je dovoljno. Uostalom, kako su me mogli razumjeti ljudi koji su se setkali po centru grada u krdima tapkajuci sarenim opancicima slozno poput cete po plocniku dok sam ja lutala po okolnim parkovim i sjedila po klupama na groblju trazeci miri odmor od svakodnevice? Ama bas nikako. Jer to je uglavnom proslost i za mene. Vise nisam sama da mogu sebicno odlutati negdje ne mareci za sebe….
Dosta za danas. Imam toliko toga da kazem ali odredene osobe znaju za moj blog i nema smisla da idem previse u detalje. Mogli bi me inkriminirati…osim toga, uskoro idem van. Polako pada noc…joooj sto volim jesen!!!