Pregled posta

...početak

no.15
..dođete u kino i sjednete...ova nova kina..udobnost maximalna, puni se kino, ti si već pojeo kokice do pola, posrkao colu i čekaš.
počnu reklame, mobiteli, ugasite mobitele, jadran čarape, dnevni tisak, pogodnosti članskih kartica, frajer sa ultradubokim glasom mami te na razne premijere, lampica po lampica na stropu se polako gasi....dva lika na vratima napokon ih zatvore i imaš sekundu da udahneš...počinje film. nije film bitan, bitno je onih par sekundi 'svečanosti' prije...od kuće koja je pljunula lovu za film koji gledaš.


ok, došla sam pogledati film ali kad mi se dorola zemaljska kugla u krupni plan, rikne lav iz zlatnog okvira, W.b. , Tri star, Columbia, Icon, Castlerock...što god, mene prođu trnci i ja sam gotova...ozbiljno, počinje čarolija a ovaj kratki uvod je udarac čarobnim štapičem.
obožavam gledati ljudima lica kad počinje film, profili osvjetlani,čeljusti rade...grickaju, došaptavanja, prčk-prčk po mobitelu...srednjoškolci se dovikuju ( oni me ljute)...svi čekaju da počne.



koliko god film bio trul' nikad nisam nezadovoljna izašla van ..jer me već uvod zadovoljio,hm.

Inače te kratke forme obožavam, naročito trailerse i foršpane. Imaš film koji je živa dosada... ali njegovi isječci zmontirani sa nekom mrak glazbicom i meni je to predobro. Iskreno, pola tih filmova u kinu i nije nešto ali nađe ih se, kad vidim trailer sve bi ih išla pogledati. Gledajući ga ja si stvorim sliku o filmu i najčešće oni nisu baš ono što nam oni pokažu....Najjači trailer mi je bio za LOTR - dvije kule, glazba koju je Shore za to napisao fenomenalna je.
Na TCM- kanalu na večer idu traileri filmova iz pedesetih i ranijih godina. Nema glazbe nema ničega...samo, kao napete rečenice i mrki pogledi koji se križaju preko sobe...ali strašno su simpa.
*...da se vratim na Warner bros. studije...dok smo čekali početak ture uveli su nas u malo kino dvoranicu sa zlatnim zidovima i grimiznim stolicama i zastorom iste boje. Nas dvadeset je sjelo...došla je teta koja nas je pozdravila i najavila mali presjek W.bros. produkcije...svijetlo se ugasilo ,zastor se razmaknuo ( onako teško se vukao po podu,bilo je ludo) i pred nama se otvorio 'silver screan'...dolby zvučnici, sakrijte se....kad je zvuk zagrmio a slike jurnule sa ekrana mi smo ostali zaljepljeni za stolice sa razjapljenim ustima...aaaaa, kojih dobrih deset minuta trajao je daj gigantski foršpan u kojem su se izmjenjivale scene i scene iz raznih filmova...čas akcija, pa ljubavni izljevi, pa bam,bam,bam...red pucnjave...pa antologijske rečenice...meni su suze tekle niz lice od oduševljenja..a kad se svjetlo upalilo vidjela sam da nisam bila jedina, novinarka koja je bila sa nama krišom je brisala suzice.



*vikend je završio, prstom nisam makla...a muči me jedno sječanje na nešto što je definitivno gotovo a ja nikako da pustim ( sorry unbeleiver)
jučer sam se požalila frendici a ona mi je rekla da si poslušam Gibinu 'Hodaj'....odmah sam išla potražit text te pjesme i eto mi odgovora. vrača me na one moje maske i glumatanja...a kako da se izbalansiram?

Naučila si živit, tico lijepa
od svakoga ne primit ruku pomirenja
i počinješ razumit’ prvi puta
da jedno smo vani, a drugo smo iznutra...
( Gibonni)

Eto, ljudi se ustručavaju slobodno govoriti ali daj im masku i sve će ti reči.