Marketing
Dok sam u srijedu bila u školi palo mi je na pamet nešto od prije mnogo, mnogo godina. Kad sam bila u četvrtom razredu u nas razred je došla nova učenica. Učiteljica nam je rekla da su se njeni roditlji preselili u naš grad iz Njemačke i da se ona zove Nevada. Sjećam se da mi je još na prvi pogled djevojčica bila malo čudna, bila je nekako mala, sićušna, a imala je neku veliku crvenu torbu. A onda kad sam čula ime – Nevada – pa zar to nije ono mjesto iz filmova sa mnogo kasina? No, to je trajalo sveka nekoliko minuta i na Nevadu se nisam više obazirala sve dok ona u pola časa nije iz svoje velike crvene torbe izvadila sok i neki slatkiš i počela da jede. E tad smo svi pogledali u nju u čudu jer ko je jos vidio da se u po časa smije jesti, piti sok, ili čak žvaka žvakati. “Djeco, u njenoj bivšoj školi je sasvim normalo jesti za vrijeme nastave”, rekla je učiteljica (nešto u tom smislu) da nas smiri. I tako je ona jela i skrala sok još nekoliko sedmica, a mi smo samo gledali. Ne znam šta se s Nevadom desilo poslije 4. razreda, jer u petom je već nije bilo s nama, ali znam da nikad poslije toga u osnovnoj, a ni u srednjoj školi nisam vidjela nikoga da jede za vrijeme nastave. To se jednostavno nije radilo. Za to su postojali mali i veliki odmori. I zašto sam se u srijedu sjetila Nevade? Zato što sam prvih 20 minuta časa provela uživajuću u bagel-u, Starbucks frapuccino mocki, pudingu od čokolade i Kit-Ketu. Na mene se niko nije obazirao jer ovdje na koledžu je to sasvim normalno. Skoro svako pije neki sok, vodu, kafu ili čaj, a bombone, žvake, čokolade i slatkiši se takođe često jedu. Dokle god onaj koji jede ne pravi bučne zvukove (poput onih kad se jede chips) niko se ne obazire niti to kome smeta. Zanimljivo, zar ne?
Btw, plana se pridržavam. Dragi me jutros sturio u tenisu (6:4, 6:1), ali sam zato ja njega pobijedila prošle sedmice, pa nisam bila baš puno upset 
Post je objavljen 17.09.2006. u 03:54 sati.