Dooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooosta mi je vise! ne kuzim zasto mi uvik mora bit stalo do osoba koje to ne znaju cijenit. padnu s neba, bez da ja još ičega svjesna, nesto se tu prelipo dogada da ja doslovce skačem od radosti (i urođene ludosti), a onda netragom nestane. i vrime prolazi, a ja zapnem. eto, sagnem glavu da operem kosu, kad ono flashback tog prokletog nesuđenog lica. a protiv sebe nikako nikad nisam znala.
i ne znam sta je gore, osamit se il u život ko hodajući mrtvac. kad se ipak odlučim za socijabiliziranje, skuzim da je oko mene čopor mužjaka; oni sta su neandaertalci i ne znam ih, gracias a Dios, i oni dobri momci(ima ih jos). kad naidem na potonjeg i prijatelj mi je, onda je prisiljen slušat moje patnje mladog werthera, i onda se nekako bas zato sta nije srea tako debilnu ('samo' u segmentu sparivanja) osobu ilitiga mimozu ko ja- zaljubi. Toliko o muško- ženskom prijateljstvu. to je mit. i onda je momak jos zgodan i pametan, i njega žene vole. e to je pakao: možeš bit s divnom osobom, al ne moš, jer to si ipak ti. i tako budem i dalje ucviljena + kako sam iskrena tutta forza, non-stop napominjem svoje wertherstvo, a to ne znam zašto napali još više te'prijatelje'. kad skuzim da nisam vise jedina ucviljena, onda mi je dooooosta svega. odluka je osamit se malo.
e ko zna, možda da oni do kojih mi je stalo znaju koliko mi je stalo, možda bi dohrlili.. a možda smo mi čudna vrsta kojoj je trava najzelenija u najudaljenijem dvorištu.
P.S.
Danteova definicija pakla jest:
bliskost bez intimnosti.
moje iskustvo potvrđuje njegovu genijalnost.
Post je objavljen 15.09.2006. u 15:43 sati.