(Gerard Jones: Men of tomorrow; Basic books 2004.)
Piše: Vladimir Tadić
Simplifikacija je lepa stvar. Naime, i oni koji nisu stripofili znaju priču o dvojici momaka koji su izmislili čoveka koji zna da leti, o tome kako im je Zla kompanija uzela prava na njega, i kako su posle decenija borbe i uz pomoć javnog mnjenja konačno uspeli da dobiju priznanje za svoje stvaralaštvo, i nešto malo finansijske nadoknade za njega. Pravda pobeđuje. Ali simplifikacije su opasne, jer život nije prosta stvar. Kreativni momci su ipak bili samo ljudi; Zlu kompaniju su vodile ličnosti sa imenima i prezimenima; a kapital za osnivanje te kompanije je morao da dođe odnekud. Razjašnjavanjem svih tih stvari, i to ne u obliku fikcije, kao Chabon u Kavalier & Clay, ili donekle Alex Robinson sa svojim likom Irvinga Flavora u Box office poisonu, već kroz istinite, proverive i proverene činjenice, pozabavio se Gerard Jones u svojoj knjizi Men of tomorrow, koja nosi podnaslov Geeks, gangsters and the birth of the comic book.
Uslovno rečeno, glavni likovi u Jonesovoj knjizi su Harry Donenfeld, osnivač brojnih firmi koje će se kasnije stopiti u National periodicals, a koja će postati DC comics; Jack Liebowitz, u prvo vreme Donenfeldov računovođa, a kasnije gazda koji vuče poteze iz manje ili veće senke; i naravno, Jerry Siegel, scenarista i jedan od kreatora Supermena. Tu su i drugi poznati likovi strip industrije, naravno: Eisner, Cole, Robinson, Gaines (i otac i sin), Wertham, Kane, Finger, Weisinger, Shuster. Kao i oni manje poznati stripadžijama, ali poznati organima reda i mira: Costello, Luciano, Annenberg, Lansky. Jones naime tvrdi, a to nije neka posebna tajna, da je Donenfeld zaradio pare štampajući pornografiju, i švercujući alkohol za vreme Prohibicije, te je kasnije tek pod pritiskom javnosti, a bogami i nimalo naivnog Jacka Liebowitza, rešio da se "legalizuje" koliko god je to moguće i preorijentiše se na izdavaštvo super-heroja. Drugim rečima, kuća koja je izdavala Detective comics, istovremeno je na kioske slala i Spicy detective stories. A i jedan i drugi časopis su imali solidne šanse da zaudaraju na viski. Healthy foundations, indeed.
To nije jedina štroka koju ćete naći u njizi. U stvari, svako ko je mislio da je najveća prljavština koju je industrija imala bila osnivanje Comics codea da bi manje uspešne kuće zatvorile EC i njihove horor i krimi stripove koji su žarili tržištem, grdno se vara. Nit je to neka posebna prljavština, nit su se stvari odigrale baš tako. Simplifikacija, ponovo. Mafija je, naime, u ranim danima izdavštva bila na sve strane, a i kasnije; izdavači su posmatrali autore kao stoku; a mnogi su lovili u mutnom i veoma dobro se snašli. Jones otkriva mnoge neprijatne karatkeristike stripadžija: da je Mort Waissinger bio džukac dalo se pretpostaviti; da je Bob Kane bio još veći džukac, plagijtor, i kreativna nula koja je samo uspela sebi da isposluje dobar dil sa izdavačima – nije.
I tu dolazimo do pitanja verodostojnosti podataka. Naime, lično ću zadržati zdravu dozu skepse po pitanju toga da Kane ne samo da nije imao nekog posebnog udela u kreiranju Batmana kao lika (znamo da je to više bila ideja Billa Fingera), već da praktično nije nacrtao ni samu priču u Detective comics #27, a kamoli kasnije epizopde. Jones je odvojio dvadesetak strana za izvore na osnovu kojih je nastala knjiga, ali se veći deo svega o Kaneu svodi na hearsay iz kancelarija DC-ija i izjave par fanova (gde će, naravno, sve što kaže Mark Evanier imati značajnu težinu – no ipak).
Ostalo je pak veoma verno dokumentovano, vađeno iz drugih knjiga o izdavštvu, ili iz brojnih intervjua ljudi unutar ili bliskih industriji. Tako da praktično nema sumnje po pitanju opisa centralne ličnosti knjige, Jerryja Siegela. Po Jonesu, Siegel je bio daleko od kreativnog "dinama", u pitanju je jedan od prvih geekova, dece čuvane pod staklenim zvonom, koja su mogla sebi da priušte da više žive u svetu mašte nego u tzv. realnosti. A i pored svega toga, Siegel je bio sitna duša, paranoičan, željan priznanja ako ne nužno i slave, tragično obeležen time što su mu ubili oca dok je još bio dete. Fakat jeste da se nijedna Siegelova kreacija nije proslavila kao Superman (ovde saznajemo i za neke opskurnije i ne baš najsvetlije, kao što je bio Funnyman), i da bi se od nekoga ko je bio toliko kreativan dalo očekivati da će stvoriti još nešto, naročito kada nije mogao da uživa u finansijskim blagodetima svoje tvorevine, kao što je Kane mogao. A opet, Siegel se držao Supermana kao pijan plota. Za Shustera se to još moglo razumeti, siroti čovek je već bio praktično slep kada je najuren sa Supermana, ali Siegel je bio radno sposoban. A opet – ništa. Jedna dobra ideja očito nije nužno dovoljna za proboj, čak ni u Americi.
Men of tomorrow se da zameriti što ne obraća više pažnje na ljude kao što su bili C.C. Beck, ili Eisner, koji nestaje dobar deo knjige da bi se tek na kraju pojavio sa A contract with God. Mnogi su zanemareni, da bi se pažnja posvetila trojici "glavnih" likova, ali i da bi se osvetlila uloga anonimusa kao što je bio major Malcolm Wheeler-Nicholson, ili Bernarr McFaden. Jonesu je trebala narativa koja će imati početak, sredinu i kraj. Našao ju je, sasvim logično, u pričama Siegela, Liebowitza i donekle Donenfelda, i to mu se ne može zameriti. A i pored toga, Men of tomorrow je daleko od pojednostavljene priče o začecima izdavštva stripova u Americi.
Na kraju, ispada da su američku strip industriju osnovali egomanijaci, par naivnih idealista, gomila sitnih ali i veoma krupnih mutivoda, a sve to uz podršku kapitala stečenog na sumnjiv način u smutnim i haotičnim godinama.
Zvuči poznato?
(Vladimir Tadić je vječiti apsolvent prava, povremeni savjetnik za medije te konstantni stripofil.)
Post je objavljen 15.09.2006. u 01:27 sati.