Okupili smo se sinoć nas šest u našoj kultnoj destinaciji za odmor i feštu. Gornja Podgora – Matina rezidencija. Pošto je na Matinoj zemlji izgrađena crkva mog imenjaka, Sv.Vicenca, što crkvenoj instituciji on nikako ne može oprostiti, na improviziranom zogu smo bacili dvi baze na buče, onako kako su nekoć stari igrali dok se još nije bučalo na uređenim terenima. Dakle, iako nismo igrali na Dugišu, opet smo bili gosti. I izgubili. Obje.
Zato smo između naša dva poraza svi zajedno slasno jeli. Doista je tako i bilo, slasno – meso kao maslo, a kumpiri i paprika sočni ispod peke guštali su osjećaje, već poprilično razdragane crnim domaćim vinom podgorskog vinogorja. Netko je spomenuo hedonizam u postu ispod! Da, baš tako, čulna uživanja u punom smislu riječi. ;))
Bježale su buče van terena. Tražilo ih se po bušku i kupini, po nezgodnoj padini koja vodi na cestu ispod. Stavljale su se lovorike o glavu. Nazdravljalo se Bacchusu i životu. Zafrkavalo na račun Caligule i Nerona sve do kasno u noć. Ovaj put bez žući i drame. Pacifizam se mogao opipati u zraku. Smijalo se i veselilo. U svakom slučaju, čista petica Mati za organizaciju.