Opet lagana depresija me hvata... Ma bilo je danas nešto u školi...Glupost...Rekli su mi da...ma nije važno...jedna ženska je jucer u kaficu nesto pitala za mene(vjerojatno), s izleta u petom mjesecu...pa je rekla da sam joj "sladak"...ali ne meni, ja nisam tamo bio, nego prijatelji iz razreda...ako se tako mogu nazvati...a baš i ne mogu...ali koristim uobičajni termin...i onda su mi oni to rekli danas, mene je to zainteresiralo...čudno mi je tako čuti...ma ne znam... onda mi je oni meni počeli cura, ovo ono...a ja ne znam želim li to uopće...sada...ovisi o...o njoj...znate na koga mislim...a i inače, tako mi je nekako patetično, ni ne znam koja je to(doduše, mislim da znam)... Uopće je ne poznajem...ma dobro, nije ni da izgleda nešto posebno, ako je to ta, ali nije ni loše, što sad...nije u tome stvar...ne znam kakva je...bi li uopće potrajalo...imam li ja uopće neke šanse...pa, na kraju krajeva, nije ništa posebno rekla...doduše, znala je da ce mi oni reci...a pravo pitanje je želim li ja to uopće...ako apsolutno nikakve šanse nema da budem s njom(znate na koga mislim...), onda možda trebam prihvatiti priliku...zato to trebam znati...trebam znati to...kako dalje...što dalje...ali kakvu priliku...pa ni ne znam tu zensku...a sto mogu izgubiti...puno...ali ako nemam sanse kod nje, onda nemam ni sto izgubiti, zapravo...tuzno, ali istinito...znam da ovo govorim u afektu...pitao sam je sto bi bilo da dodjem...bi li bilo isto...rekla je ne... nisam daleko od toga da skupim za put...mogao bih to učiniti...ludo, znam, ali tako je...ako ona to zaista želi...chasing my dream...vrijedilo bi riskirati, sto se mene tice...ali ne znam sto bi ona rekla...mislim da bi vrijedilo otici tamo...ali ne znam sto ona zeli, sto misli...sto bi rekla da dodem...mozda ce rec da trebam bit s ovom ovdje...ali ni ne znam ovu...sto ako mi se ne svidi...tako puno onda mogu izgubiti...pogotovo ako sam mogao otici...vise nista ne znam...ma nije mi dobro...i ovaj post je cijeli nikakav...uhhh...evo, ubacujem ga tu negdi...pa sutra-preksutra ce bit novi, pravi...
P.S.ovo je usput i odgovor na zasad jedini komentar...pa volio bi otici ja, ali ona...a kaze da bas i nema sanse za to, pa ovo, pa ono...ja bih to mogao uciniti, put nije problem, ali pitanje je sto ona zeli...a to ne znam...unatoc svemu...ma javit cu se jos ako mi rece...to je to, zasad...pisem gluposti...
----------
Mislim da je ovaj put stvarno gotovo. Ja nešto ne mogu prihvatiti, a to je da budemo prijatelji, da se i dalje tako dopisujemo. Komentari da, to mogu podnijeti, možda, ali dopisivanje...ne mogu... Ona to ne razumije... Kaže da pretjerujem. Ali moje srce je preslabo. Jednostavno ono ne bi moglo izdržati tako nešto... Rekao sam joj da želim doći, ali kaže da bi se razočarali... Pa čemu onda nastaviti?! Nema više smisla... Čudno je to...toliko sam se bojao toga... A sada, bar do maloprije, nije me bolilo... Znao sam da će početi, sada počinje... Ali nema veze, znam da ću zažaliti zbog ovoga. Bio sam siguran u sebe. I još sam. Tako je najbolje za oboje. Oni dani na početku veze... Stvarno sam bio sretan... Možda zvuči pretjerano, ali zaista, bilo mi je to jedno od najljepših vremena u životu,i najljepše po tom pitanju(ljubav)... Zahvalan sam joj na svemu tome. Toliko toga sam naučio iz toga... Naučio sam poštovati sebe više nego prije. Naučio sam da se mogu nekom sviđati... Zbog mene samog. Naučio sam i da se nekomu može sviđati moj izgled(to mi je još uvijek čudno)... Naučio sam puno toga, pomogla mi je u nekim stvarima... I iskreno sam joj zahvalan na svemu. Mislim da se sve događa s razlogom. Znao sam ovo, i mislim ovo sada...Naučio sam nešto iz svega toga, bilo je to nešto novo za mene, ta nježnost, afekcionizam, osjećaj da te netko želi... To je nešto prekrasno, uistinu prekrasno... I ujedno, ovo je najbliže što sam ikada bio nekoj vezi...A dalje...Ne znam ni sam... Pokušat ću ovo nešto... Priliku... uhhh... A zašto ne pokušati... Ne patim, čudno je to... Bio sam spreman. Onaj prošli put(iz pretprošlog posta) pripremio me na ovo... tada sam patio... sada sam spreman krenuti dalje... Bilo je vrijeme za to... Nemojte misliti da ništa više ne osjećam prema...njoj...ali vrijeme je da krenem dalje...poslijednja poruka, vjerojatno... Sve je gotovo... I osjećam se drukčije... Jedan duboki uzdah...glazba...I sve će proći... Tako puno sam naučio... Mislim da je ovo bio dio mog životnog puta - jer inače se ne bi ni dogodilo...i to važan dio... Naučio sam, bar malo više, cijeniti sebe... Prihvatiti sebe kao osobu, fizički. Postati zadovoljan svojim izgledom. Nisam tkoznašto, pa što onda? Ne mogu to promijeniti... Samo mogu prihvatiti sebe... Život teće dalje... V., ako ovo čitaš, ponovno ti hvala na svemu. Značila si mi puno, i još uvijek značiš. Zaslužuješ pravoga. Vjeruj u pravu ljubav, jer inače je možeš izgubiti... Vjeruj i doći će... Ti si divna osoba, ni ne slutiš koliko...
Opet poruka... Ma, nije ni važno što piše...Nije nam išlo...Gotovo je... Znam to, sigurno... Nisam se zavaravao, ne, jer trebalo mi je ovo, na neki način...puno sam naučio iz ovog svega... Promijenilo me, pomogla si mi u potrazi za samim sobom. Hvala ti ponovno, hvala ti tisuću puta.... Ali ovo je kraj. Kraj u miru. Takav kraj želim... I takav kraj će biti, bar s moje strane...a za tebe još ne znam...ljutiš se, znam to...patiš, bar malo, iako nećeš da priznaš to...ne moraš više ništa priznavati meni. Priznaj sebi... U pravu si, ne poznajem te dovoljno... Zato i kažem... Budi iskrena prema sebi... Ako misliš da jesi, a dobro... Miran kraj želim, ne neprijateljski...hvala ti na svemu, tko zna po koji put...zbogom!
Da, znam da ću patiti poslije, vjerojatno...znam to...znam...ali to je život...idem dalje...u nove, nepoznate vode...A ona neće da se rastane u miru...ja se tako rastajem, sada...S moje strane, to je tako... A ona... Njen izbor, žao mi je ako neće biti tako...Zbogom jednom andelu...bili su to prekrasni dani...znam da su i njoj, štogod ona sada govorila...To je to...Gotovo je... Poslijednji put, zbogom!
P.P.S.Evo, da vam sve objasnim, ovo mi je napisala u poruci, poslijednjoj(za sada):
...zao mi je jer sam navodno izgubila frenda. ... , ali ona iskrica je odavno nestala, prije kod mene, sad ti mogu reći, da te ne uvrijedim. Jer kad sam to poslala prije, digao si paniku. Nema ljutnje, nego ne želim da misliš da sam te voljela, znam da ni ti, a bome ni ja to nisam!
Eto, nadam se da se neće uvrijedit zbog ovog citata... Tako je lijepo to rekla... Primijetio sam i ja to...Nije više bilo one iskre kod nje...kod mene da... A eto, tako da znate u čemu je zapravo stvar... Jednostavno nije više bilo "kemije" među nama...nije išlo, to sam i ja rekao...To je to...Vidio sam sada ove sve komentare ohrabrenja, žao mi je što ću vas razočarati, ali, tako je...eto, ta njena poruka sve govori, sve objašnjava... Sada sve znate... Znam i ja, i zahvalan sam joj na istini... Napokon znam istinu, potpunu...Eto zato nije išlo dalje...
Rastanak u miru...ipak je bilo tako...drago mi je zbog svega...eto, bolje je ovako, nije više osjećala onu iskru...zato je ovako najbolje...krećem dalje...pa ćemo vidit sutra...i ne, ne patim, jer rekla mi je istinu, i drago mi je...spremao sam se duže vremena na ovo...spreman sam...spreman krenuti dalje..tko zna gdje će me put nanijeti?
P.P.P.S.Nevjerojatno...baš me sad razveselila slika, za naslov posta...Hvala Rusalki!
Vidim da u komentarima svi nešto govorite da će proći, o patnjama i tako...Ali, ponavljam, ta patnja prošla je i prije ovog, formalnog kraja...Bio sam spreman...Prebolio sam to otprije, postepeno...a ovo je jednostavno bio kraj...bez neke posebne boli...ne osjećam se sada ispaćeno, teško...mislim da je utjecaj na to imala i ona njena poruka(koju sam napisao ovdje, djelomično)...Tako znam da je ovako najbolje, i da jednostavno nemam za čim žaliti...nije više išlo...to je to...Čemu sada patiti, što mi to znači...Nisam se razočarao. Naučio sam puno, dobroga. To je bio dio mog puta. Zato i postovi ostaju. Neću ih brisati... Oni su dio mene, dio ovog bloga koji predstavlja moju potragu i koji mi pomaže u mojoj potrazi...puno mi pomaže, na više načina...mogu se slobodno izraziti...ljudi cijene moje mišljenje...to je inače teško naći...ovaj blog pomaže mi da ne posustajem, da se sjetim svoje potrage u teškim trenucima...Hvala svim posjetiteljima, posebno onima koji me prate već dulje vrijeme!
----------------------
Evo večer je došla...i moram ovo pisati, moram pretočiti osjećaje u ovaj tekst...možda mi to pomogne malo...bar malo...Radi se o onoj curi...ma zaj... sam sve... ne mogu vjerovat... evo ovako... ona je danas bila dežurna...i onaj moj prijatelj rekao joj je da se ja zanimam za nju...iako sam mu ja rekao da ne govori ništa...ma dobro... njoj je bilo drago, iznenadila se, rekla je da dodem...a mene,naravno, uhvatila trta...i nisam zelio doc...nije gotovo...otisao on do nje opet i rekao joj da ne mogu sad, da cemo se nac u kaficu poslije skole...a ja ono...ma bilo mi je drago... A ja bio redar pa sam morao ici sat-dva posli po kredu...a kreda di je ona...i tako sam s prijateljem otisa po kredu,ona se pocela smijat...ali pozitivno...i tako...a onda, posli skole, izlazim ja iz skole, a ona ceka doli na vratima i gleda me, ono, znacajno...još sve dobro...i onda se makla s vrata i otisla na drugu stranu, kao ono, malo prije nego sto sam prosao...a onda sam bio siguran...i otisli mi tako u kafic(ja i prijatelji), dosla ona s njenim prijateljicama ubrzo...i onda sam sve zaj.... ne mogu virovat...koji sam ja...uhhhhh....sjedimo mi za našim stolom, oni za stolom do, između ima prolaz...i nista ja, ne znam sta da radim...i tako smo sidili nešto malo, ovo ono...nista posebno...i zovu one da im fali jedan za igrat tresetu...i ja isa igrat tresetu...e tek sam onda zapravo zasrao(oprostite na izrazu)...ona nije igrala, a ja sam šutia...treba sam je nesto pitat...i prije kraja partije, kaze ona:"idem doma"...A sta da radim...nista... e j*bi ga...ma uprska sam sve...treba sam nesto rec prije...ne mogu virovat...a jos sam zna da joj se svidam...a ja...koji sam ja debil...ovo je nevjerojatno...ne mogu vjerovat...zašto mora biti ovako?zašto?trebao sam biti malo otvoreniji...mrzim to...ali problem je i sta je sve bilo prebrzo za mene...pa stala je u kaficu 10-15 minuta...mogla je bit malo strpljivija...kao da je meni lako...ali zna sam...ajme...ubit cu se...ne mogu virovaaaat......shit....shit,shit,shit,shit...........i šta sad...ma nije to meni samo zbog nje...više općeniti moj postupak...problem je u tome šta bi i s nekom drugom tako postupio....i nisam si mogao pomoci...ali da je bila malo intimnija atmosfera, mozda jos i bi nesto...ipak sam debil...i sad mi, naravno, ostaje tračak nade...ali nema nade...gotovo je...bilo je prebrzo za mene...ne mogu ja to tako...u tome je moj problem...mrzim to...zašto moram bit takav...ne mogu virovat...da bar ima nade još...a ne znam baš...ne bi se reklo...ne vjerujem, ali necu znat do ponediljka...to je grozno...utučen sam...patim ne zbog nje, zbog neke određene ženske, nego zato što bi tako sa svakom...počeo sam se već i sažalijevati malo...baš sam jadnik...gubitnik... da je bar cekala malo vise...a mozda jos ima nade...nadam se da ima nade...hmmm..ne zvuci bas dobro...ma nema veze...ionako me nije briga puno sta pisem...prošle su mi glavom i misli poput one, vec klasične:"nikad necu nac curu...", a i čini se da slijedim to pravilo...pa imam skoro 17 godina...i nikad nisam imao curu...pa ako to nije mizerno...da bar ima još šanse ovde...ali ne znam baš...bilo bi lijepo...ali ne vjerujem...vjerojatno sad misli da sam debil...a i u pravu je...pa ako mi prijatelj uspije nesto sredit...a ne vjeruje baš ni on...a ne mogu ja to tako, sam...znam, rec cete da trebam sam...ali ne mogu...pogotovo ne sad...da mi da broj...hmmm...ali ne vjerujem da ce ista bit...ma skartala me... znam, bit ce drugih prilika, to svi govore...ali ja se više brinem za svoj postupak...da se bar ovde može još nešto napravit...ma vidit cu u ponediljak...i to ce vjerojatno bit poslijednji udarac...eto zasto patim i zasto sam lose volje...jer uvijek upropastim priliku...dokad ja to tako mislim?!grozno...užasno...ne mogu virovat...lose, jako...nije mi dobro...padam u duboku depresiju...da bar jos nesto bude...a ne znam vise...spiska sam priliku, i gotovo sad...ali tako brzo...ne mogu tako brzo...pokusavam, nesto sam i napravio, ali ona je ocito zelila vise...a nista od strpljenja...ma ne znam ni sam, sad pisem gluposti, znam da ovo ionako vise nitko ne cita...preglupo...tako sam jadan...ovo je grozno...da bar...lako mi je govorit...a ne znam, mogu li išta učinit...pokušat ću...a što drugo da kažem...boli me, jer uvijek tako upropastim priliku...svaku priliku...a i nije ih toliko bilo...ne mogu virovat da sam joj se uopce svidio...ahh..ovo je bio duboki uzdah...zapravo...ma necu vise pisat, i previse je ovo...možda je najbolje da prespavam...ali ne vjerujem da ce proc tako lako...idiot...ja..da, to sam ja...zašto...kako sam tako...ajme meni...ajme...loše je ljudi, loše...tonem...tonem duboko...a ovo nitko ionako ne cita...kako se lako srozati do dna...ovo je dno...bar se nadam da je, da nece bit jos gore...koji sam ja debil..debil...užas...grozno...ovo je samo primjer...još jedna izgubljena prilika...a tako očito je bilo...stvarno je moglo nesto bit...da ovo, da ono...ne mogu vise...ne mogu vise, dosta mi je svega...jednostavno mi je dosta...
Post je objavljen 15.09.2006. u 20:52 sati.