Marketing
Danas svečano obećajen: Neću više plakat!
Eto, i ja san osta zatečen, to mi je tako srčano i kako kod očete svatit, odrišito, obečala, da me odma sitila na one stare partizanske filmove. Ma jebe me se za film, ja bi tija da ova priča jema sritan završetak, i to ča pri. Bez pirotehike, molin lipo, jerbo ne bi tija da uleti UEFA i kazni koga. 
Pirotehniku čuvamo za drugu subotu, točnije 23. devetoga. A zašto, to ćete još vidit. I čut. Sad mi je važnija Vinkina akomodacija na novo društvo i društvene prilike. Bija san danas opet po nju, malo ranije ka ča mi je i rečeno, i naravno, naša je plačuć. Ali ovi put je, barenko se nadan, bilo malo drugovačije: izrekla je ono obećanje sa početka!
Živi bili pa vidili, a kako će bit ujutro, triba skuvat tursku kafu pa pogledat u čikaru. Pa gatat. Pa ubost želju ... kvragu i gatanje, sad vi siguro govorite ka meni ka "koji mu je", ali eto, razumit ću vas ča to niste prošli, a ovi drugi ča su prošli me ionako razumidu, njiman ne triban objašnjavat, i fala in na podrški, makar i moralnoj. Ovde nima pomoći, nima savjeta, ovo triba stisnit zube (ko i jema) i proč. Kako je odavno oni reka "ono ča nas ne ubije to nas ojača". Tete su rekle da će je to proć, a valjda su se one naslušale i nagledale dičjega plača ... i kažu da mora bit da je Vinki bilo puno dva šoka u malo vrimena, prvo Bolnica pa sad Vrtić. A ko će ga znat, pa bit pametan? Ja san optimista. A zašto? Zato ča mi je danas pošapjala na uvo da neka gre bolnica u p***u m***rinu, i u k***c. Ali onako, utiho, da niko ne čuje. I gleda u tete, obedvi, i ja mislin da zna namignit, da bi namignila 
. Jedva čekan sutra, da vidin je li i koliko pomogla "terapija". Uf, dosta, ne sićan se kad san napisa ovoliko postov u jedan dan, a nije još ni dvi ure. 
Post je objavljen 13.09.2006. u 13:13 sati.