...Pojam"intelektualac",bez obzira na razne definicije,trebalo bi da kao vazan elemenat podrazumeva individualnost.Poznato je da ima intelektualaca i bez te odrednice.Jer,kao sto se govedja supa moze pripremiti bez govedine,samo sa kockom vestackih sastojaka,tako se i intelektualac u praksi postaje vec samim clanstvom u horu.To nikako nije nasa specificnost,medjutim,ono sto nas izdvaja jeste visok procenat prostastva u skupini koja se na ovim prostorina tretira kao intelektualci.
I velike kulture,razume se,imaju legije jalovih intelektualaca,ali,prostastvo nigde nema legalitet.A bas taj detalj otkriva nasu posebnost.Odavno javna rec nikoga ne obavezuje.A trebalo bi da predstavlja eksponat u zlatarskoj radnji koji nije na prodaju.Da li je i posle sest vekova,pogibija srpskih vitezova na Kosovu alibi za odsustvo forme?
Medjutim,nije mi namera da inventarisem prostakluk naseg svakodnevnog zivota,da se bavim akupunkturom u vreme kada je aforizam najvaznija knjizevna forma na ovim prostorima.Nista nemam protiv aforizama,naprotiv,rado ih citam.Svi veliki stvaraoci su tokom svog zivota iscedili po neku zgusnutu misao koja ume da zasmeje,ali sama cinjenica da nasi pesnici aforisticari dolaze do zgusnutih misli preskacuci neke druge forme dovoljno govori.Oni su zapravo krunske osobe ovog vremena.Sumnjam da bilo ko od njih sebe ne smatra intelektualcem.
Kolakovski kaze da intelektualci nisu lazovi,nego zavodnici.Medjutim,stil zavodjenja svakako odredjuje i onaj ko bi trebalo da bude zaveden.U nasem slucaju nije potrebno imati veliku mastu i inteligenciju da bi se postigla"uverljivost".Malo opijenosti letnjom zegom,stog sena i narod postaje verna ljubavnica.A obecana idila zajednickog zivota premesta se u vreme posle zetve.Kao sto znamo,zetve prolaze,a umesto vencanog prstena samo su jaci lanci.
Sve ratne politike,pa i sadasnja srpska,imale su svoje intelektualce koji kao stvaraoci,istina prema lokalnim standardima,uopste nisu bili minorni.Iako mi nije namera da bilo koga pravdam,cinjenica je da sve drugacije izgleda kada se u tisini radne sobe ili kabineta resava,recimo,srpsko pitanje,kada se na kakvoj veceri razgovara o granicama,a nesto sasvim trece kada se navlaci uniforma i uzima oruzje u ruke.Svakako,to se moze knjiziti i kao znak hrabrosti,odlucnost da se u praksi pokaze sta se zeli.Ipak,cini mi se da je to uvek trenutak licne krize stvaraoca,svest da je dosegnuto"visoko C"koje kod vecine ne prelazi prvu oktavu.Cinjenica je da su mnogi intelektualci i umetnici na prostorima bivse i sadasnje Jugoslavije iskoristili mucno saznanje o ogranicenosti vlastitog dara,i u ovom mracnim vremenima pokusali da se makar kao politicari ponovo nadju na palubi javnog zivota.Podsecaju na one plitke camce u Polineziji koji stabilnost u vodi postizu balvanom pricvrscenim za jednu ili obe strane.Taj plitki camac,to minorno delo koje su stvorili,pokusavaju da odrze u javnosti potpomazuci se"balvanom"politike.
Ono sto je karakteristicno za srpskog intelektualca jeste STAND BY aranzman sa vlascu,lignjasti pokusaj da se bude individualac,ali povezan tajnim,podzemnim hodnikom sa centrom moci.U nacelu su protiv rata,tako se predstavljaju u kulturnom svetu,a kod kuce namiguju tiraninu,u pravo vreme sumnjicavo zavrte glavom na necije ime,kasljucaju,cokcu jezikom i ponekad nesto potpisu.Usavrsili su vestinu izrazavanja praznim sintagmama,postigli
univerzalno slaganje sa svakom varijantom koja ce se ustoliciti kao zvanicno misljenje,a opet,
negde u sasu,kriju camac kojim ce kad zatreba krenuti na drugu obalu.
Kao ona dvotarifna brojila za struju,ti nasi intelektualci imaju dvostruka merila,pa ih od milja mozemo nazvati"dvotarifni".Bice oni i nezavisni,ukoliko je to nova sifra za prelazak na pravu stranu.I bas ta strasna polivalentnost tipicnog srpskog intelektualca cini situaciju u nasoj kulturi beznadeznom,kao da je vlast jedino sto u potaji sniva,jedino sto ima vrednost zemaljskog zivota.Razumljivo je da odsustvo te ceznje kod drugoga,intelektualca sa postoljem,dozivljava kao krunski elemenat izdaje.
Da li se bas sve moze objasniti vetrometinom,zidinama srusenih gradova pored kojih smo vekovima rasli,zidinama koje su govorile o davnim carstvima?Da li smo osudjeni da svoje najlepse cvetove ne prepoznajemo na livadi,vec mrtve u herbarijumu?I sto je jos tragicnije,cesto u tudjem herbarijumu.Da li nam se u kontinuitetu mora dogadjati"utuljena bastina"?Ili je jedan od razloga za takvu sudbinu odsustvo onog srednjeg sloja,koji i pored mediokritetstva,najbolje cuva vrednosti jedne kulture?Ne nalazim odgovore na ova pitanja.Izgleda da ih imaju samo aforisticari.
Svi znamo da je sadasnja vlast pre pet,sest godina pripremila rat uz pomoc najvidjenijih intelektualaca,raspisavsi i ratni zajam koji se drugacije zvao.Mnogi intelektualci su dodali svoju grancicu na buducu lomacu.Strasna neodgovornost prema reci izazvala je ratni poklic.Nedorecenost,uproscavanje istorije,jurodivo tumacenje dogadjaja,sve je to postalo proizvod srpske elite.Cak i grubo listanje novina iz tog vremena okruzice nas buketima gluposti koje su izgovorili,po domacem rejtingu,najveci srpski intelektualci.Odakle ta neodgovornost?Jedno od tumacenja koje mi se namece jeste cinjenica da samo onaj ko je vlasnik autenticnog dela moze nesto da izgubi,samo se on donkihotski ponasa,samo on na zemaljski gubitak mora pristati.A takvih je u svim kulturama najmanje.Na politicku moc su ravnodusni,a vlast dozivljavaju kao ponizenje u poredjenju sa prostranstvima svoje duhovnosti.
Vecina nasih intelektualaca,umetnika i akademika,nosi zakon kolektiva kao pancir svoga uma,ljudi tecnog stanja sto patriotizam shvataju kao strast prema modi.Njima jednostavno svet nije dom.
A Dositej je davno u "Basnama"zapisao:"Ko god odvec fali jednoga naroda bez razuma prostotu,ili mora biti sam prostak,ili je lukav i zlohitar"...
Post je objavljen 13.09.2006. u 09:49 sati.