U mome malom gradu prdekavac jedan tri noći je prdio i prdio - i podivjale komarce smrdio. Refleks to je krasan taj, kad prdekavca moje uvo čuje, srce sve od radosti preskakuje. Jer prdekavac komara smrdi i sve pri tomen tako lipo – prdi.
Mali kamiončić, šporka cerada, bilega dima prdi li prdi i pritomen bidnin judima smrdi. O zvuku da ni ne govorimo. Divnog li prdeža tog, šta moj mali grad budnega po cile noći drži i na laganoj ga vatrici uz zuj letećih vampira – prži!
Samo ima kvaka jedna (mere bit i dvajsdvi), komari ga ne jebu ni pet posto i dalje nam krv sišu kao da oneg otrovnog dima te krvoćućajuće leteće beštije uopće ni ne dišu. Pa mi pri tomen dođe prdekavca glasnog poslat u pićkematerine dvi, možda ćak i tri.
Udišemo ga zato mi. Jebiga.