Marketing
„Prave si boje dodala na taj portret života mog… talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog...
A crnu nisi štedela… ali bez nje bi bela još izbledela...“
Hodam gradom… sve je isto… sve je baš onako kako sam ostavila kada sam otišla. Ništa se nije promijenilo… Ulice su ostale iste… grad se nije promijenio… čak su i ljudi isti. Ali ti nisi… I to je ono što mi je uvijek najteže. Kada mi proporcionalno s onim koliko mi značiš- padneš u očima. A možda i nije tvoja krivnja. Možda je jednostavno ono nešto u meni, što mi ne da mira… što me tjera na vječito traganje… Za nečim. Čega ni ovdje neću naći. Al ostajem… Nisam slaba, pa da ne mogu da odem, nisam luda od ljubavi, pa da ne mogu bez tebe, ali odem li- nisam uspjela. Opet. A ne mogu više. Ne želim da ne uspijem… Nakon 4 nazovimo duže veze, opet failure, opet okrutna realnost da sam i ovaj put pogriješila. Da sam opet odabrala krivog. I onda mi opet zafalim ja… onako zaigrana… vesela… luda. Nedostaje mi ona ja. Nedostaješ mi onaj ti dok sam ja bila „ona“ ja. A ti… možda si i ostao isti. Ali u ovoj ja, ni ti nisi onaj ti. I polako sve gubi smisao… I ljepotu… I šarene boje postaju sive… i moj portret činiš nezaboravljivim… ne zbog dobrog… Na svoj poseban način i ti si mi pokazao da
…bez crne bela… ne bi vredela…
Post je objavljen 04.09.2006. u 14:04 sati.