Bolece vas ovo... Obecavam. :o)
Sve ja tu citam (i tu i tamo i „tamo“ i svugde), i sve nesto cekam kada cu da procitam nesto sto ce da ucini da mi zasija ona sijalica iznad glave, kada cu da poskocim kao prof. Baltazar sa sve onim vatrometom oko mene, ali nikako da se desi. Nista. Prazno... Sve citam, i nista mi ne zvuci dovoljno dobro, nista mi ne zvuci kako treba, u svemu mi nedostaje nesto, u svemu mi „fali“ neki zacin, nesto sto ce da ucini da jelo postane ukusnije i prijatnije....
Dakle... Psikara se o svemu i svacemu, alkoholu, ozenjenim gospodarima (nadam se da me niko nece ubiti sto pisem malim slovom), osnovama bdsm-a, nesrecnim iskustvima, srecnim iskustvima... I lepo vidim kako nekim ljudima tu nista nije jasno...
Pogresni koraci, ispravni koraci... Ko moze znati je li napravio ispravan ili pogresan korak dok ga ne docekaju posledice istog?
U vecini slucajeva delujemo shodno nasim instiktima. Nesto nam se dopada. Nesto zelimo. Potreba i zelja postaju sve jace i jace. Hajde da vidimo kako do toga da dodjemo. Procitali smo nesto. Promuckali glavom o necemu (ovo, na zalost, retko ko procita u „uputstvu za upotrebu“, pa mu posle bude krivo sto nije citao). Odlucili da se upustimo u nesto. Jako smo voljni i zeljni....
E, sad. Citajuci svasta nesto, dosla sam do epohalnog zakljucka kako ljudi u 99% slucajeva smatraju da se neke stvari podrazumevaju. Na primer. Subice (ne mogu govoriti iz ugla sub osoba muskog pola, jer je to za mene nepoznanica) podrazumevaju kako ce svaka dominantna osoba umeti da ih vodi tamo gde to one zele. Dakle, smatraju da se, kada se prvi put vide, kada ustanove kako tu ima neke hemije, kada se poklope neke stvarcice, podrazumeva da ce dominantna osoba znati da sve uradi na najbolji moguci nacin, i da ce sve biti super. Cvrc! Jao sto bi to bilo lepo kada bi mogli da naidjemo na osobe (nebitna je njihova orijentacija u bilo kom smislu) koje, prosto kada nas vide, tacno znaju sta nama treba, ko smo mi, kakvi smo, sta nas boli, sta nas vredja, sta nam je tesko, sta nam je lako, u kom pravcu razmisljamo, kako nam se oblikuju misli, osecanja, i zasto na takav nacin. Jedino sto to malo ne postoji. Naravno, u bajkama, princeze ne moraju nista da kazu ni urade, a princevi na belim konjima su super heroji sa laserskim pogledom, topovima u cizmama i primenjenim citacem misli, pa je normalno da uvek oslobode nesrecne princeze koje nikad nista ne moraju da kazu, i podcine ih sebi na osnovu poretka stvari u kojem je normalno da on sve zna a ona sve slusa. Ali to su bajke. U stvarnom zivotu, dolazi do male promene (da ne koristim rec devijacija) u sustavu stvari, tako da, subice nimalo ne odgovaraju slici nesrecne, tupave, glupave princeze koja treba samo lepo da izgleda, da bude otuzno dobra (naravno, uvek spremna da oprosti sve, prosto jer je toliko dobra da ne zna za ljutnju na nekoga koju je ocepio po stopalu u tramvaju jer ne gleda kud staje), da bude nesposobna za bilo kakvu drugu stvar osim obozavanja svog princa pored kojeg ce lepo da izgleda dok bude sedela na nizem prestolu sa manjom krunom na glavi (pardon, ovo se vec dogadja nakon vencanja, kada super heroicni princ vec postane kralj), i jos par slicnih stvarcica koje su toliko tipicne za bajkovite princeze, a tako netipicne za zenske osobe od krvi i mesa (na primer, upredanje vune na vretenu, mada sumnjam da su princeze bas razvlacile vunu, ali, zbog smisla bajke nekako se podnese ta nelogicnost).
Ostavicu, za trenutak, princa po strani, neka se jos malo odmara i neka se uljuljka u blazenom uverenju kako nece stici na red ( a stici ce), i jos cu malo analizirati (analiza, zapravo, nema nikakve veze sa analnim seksom) subice of today, tj. danasnjeg, modernog doba. Dakle, pogledajte se u ogledalo. Sta vidite? Vidite li nesposobne, nesrecne, otuzne osobe koje ne bi znale da se snadju ni jednog jedinog trenutka u svom zivotu? Sumnjam. Vidite ono sto i jeste- pametne, inteligentne, sposobne osobe koje su uspele u zivotu na raznim poljima zahvaljujuci vlastitoj sposobnosti, oslanjajuci se na sebe same, koristeci pamet i pronicljivost. Da, sad me mogu demantovati svi koji hoce da teraju mak na konac tvrdeci kako nisu sve subice takve, i da ima onih koje se coveku obese na vrat ne zeleci nikakvu odgovornost u svojim rukama. Ima ih, naravno. Ali ja, uopste, ne govorim o njima. Za razliku od nekih Don Quihote-a koji smatraju da mogu napraviti neku znacajnu promenu, ja uopste nemam takvih ambicija. Naprotiv. Smatram da, na kraju, svako zanje onako kako seje, i ne smatram mogucim da se promene neki nauceni obrazci u zivotu nekih ljudi, posebno ako oni sami ne zele da rade na tome da se ti obrasci promene. Moze mi ih biti zao, jer mislim da su duboko nesrecni, ali... Sreca dolazi iz nas samih. Niko nas na ovom svetu ne moze uciniti srecnim ako razloge za srecu ne nosimo u sebi. Neko moze probuditi nase razloge za srecu, ali nas ne moze uciniti srecnima ako mi sami nismo sposobni da budemo srecni. No, da se vratim na ono sto sam htela da kazem. Dakle...
Za one koji ulaze prvi put ( a nije retkost ni za one koji ulaze po 101. put) u svet bdsm-a, postoji poprilicno iskrivljena slika odnosa u njemu. Zaboravite princeze i princeve. Bajke su jako lepe, ali sacekajte malo sa njihovim ostvarenjem. Prvo, i osnovno, utvrdite zdrave, realne osnove na osnovu kojih cete graditi svoj odnos. Ne mislim samo na ciste tehnikalije tipa: „Sta ti je turn on?“ ili „Koji su ti limiti?“. To je vrlo, vrlo, vrlo vazno, ali... Granice se pomeraju, i niko od nas ne zna sta ce se, na kraju, ispostaviti da ga privlaci, pali, sagoreva, a da o tome nije pre ni razmisljao. Turn on-ovi i limiti su tu da bi se uspostavila nekakva okvirna slika, neka polazna osnova na kojoj ce se, kasnije, graditi stvari, razgradjivati, dogradjivati ( ovde cu stati sa gradjevinskim radovima, jasno vam je sta sam htela da kazem). Na zalost, mnogi stanu na ovome, i kazu: „U, sad sam upoznala Doma, znam sta ga pali, znam sta mene pali, super!“ Nije super. To je tek pocetak, to je tek grebanje po povrsini. Nemate pojma ni o cemu jos. Samo o stvarima koje ste i do tada znale, jer, nijedna od nas ne ulazi u bdsm a da prethodno nije otkrila ono cudno peckanje praceno iznenadnim naletima vlage citajuci ili gledajuci neke stvari. Idemo dalje.
Poverenje... Uvek se nasmejem kada me neko pita, prilikom nekog treceg susreta, „Verujes li mi?“ Aha, verujem. Kako da ne. Da, verujem da nisi masovni ubica, verujem da nisi mentalni bolesnik ( i to samo zato sto sam, i inace, sklona da verujem ljudima), verujem da si zanimljiv tip koji bi mogao da me zaineteresuje za neke zanimljive stvari, verujem da te ovo privlaci, verujem da ces mi reci istinu ako te pitam koliko je sati... Tu negde, otprilike, stane moje poverenje. Ne, to nikako ne znaci da cu se okrenuti i otici i od svega nece biti nista. Daleko od toga. Ali, da cu se sad upustati u neke stvarno zesce bdsm stvarcice sa istim, tesko. Prvo, poverenje je nesto sto se stice vremenom. Mogu se igrati bdsm-a do mile volje sa nekim, gradeci odnos na cisto fizickom poverenju (dakle, verujem mu, potpuno, da me nece povrediti, osakatiti, uraditi mi nesto protiv moje volje dok sam bespomocna, vezana i nesposobna da odreagujem i tome slicno), ali necu ulaziti u neki dublji odnos sa nekim u koga nemam apsolutno poverenje da me nece povrediti tamo gde zaista boli, tamo gde ostaju duboki oziljci, i tamo gde nema ni kreme ni melema koji ublazava bol. Dakle, sasvim je sigurno da se necu nekom predati potpuno ako ne mislim da je vredan tog predavanja, odnosno, dok ne steknem poverenje u njega kao licnost. Sad, da me neko tako nahvata, zvekne mi dva samara, kaze mi: „Ja sam tvoj Gospodar i moja zelja je za tebe zapovest.“ i ja pri tom nemam pojma nista o njemu, o njegovom zivotu van bdsm-a, o odnosima sa drugim ljudima, o njegovim problemima, zeljama, snovima..... (pauza, jos uvek se valjam po patosu od smeha)..... Daj ti meni, prvo, pokazi da si dostojan tog imena (Gospodar), pa cu onda ja sama da te pitam: „Mogu li da budem Vasa robinja.“ OK je ako se samo igramo nekih stvari, i posle svako ode na svoju stranu. Mogu te zvati kako hoces, i ti mene mozes zvati kako hoces, ali ono sto je moje-ostaje moje. Poverenje se stice. Kako mozete imati poverenje u nekog ako ga ne smatrate postenom ljudskom osobom? Ako ga uhvatite u hiljadu i jednoj lazi? Ako vidite da vas laze i maze, ako vidite da ste mu tek igracka sa kojom ce iziveti neke svoje seksulane afinitete koje ne moze sa drugima (i ovo nikako nije u negativnom kontekstu, jer, dokle god su obe strane upoznate sa stanjem stvari, dokle god obe strane pristaju, svesno i svojevoljno na takav poredak stvari, to je u redu i to je njihova stvar), kako mozete imati toliko povrenje u njega da mu pripadnete bas dusom i telom? Mislim, ako mozete, onda ste beyond savation (nema vam spasa) i sve sto vam neko moze reci na ovu temu za vas nema nikakvog smisla. Vi sve znate bolje od bilo kog drugog, i vama se ne mogu desiti lose stvari, i vi ste u pravu (naravno), i vas gospodar zna najbolje... Moj duboki naklon za sve gospodare ovakvih curica koji su mi obecali kako ce mi pokazati... Nemate vremena? Nikako da stignete da me ubacite u raspored? Ma, ne brinite, imam ja vremena, cekam vas kad god skupite to malo belancevina sto ih nazivate mudima da mi pokazete moje. Jedva cekam. Za one druge, koje jos uvek vide smisao u citanju ovoga, jedan savet. Polako. Kud se zurite? Zelite da budete robinje? Bicete, ako to stvarno zelite. Ali, budite robinje onim pravim Gospodarima, onima koji ce znati sta dobijaju i koji ce umeti da cene i postuju to sto su dobili, kojima cete biti drage i koji ce vas voleti (postoji tako mnogo vrsta ljubavi, da me neko ne bi proglasio zaludjenim romantikom koji ni o cemu drugom ne prica ) zbog tog neprocenjivog dara koji ste mu poklonile. Robinja poklanja sebe, nemojte to nikada zaboraviti.
E, sad. Kako doci do poverenja? Vracam se na one princeze od ranije. Nema tu magicne formule- ja hocu, on zna. To ne postoji. Takvu formulu jos niko nije izmislio na ovom svetu, i nece u skorije vreme. Razgovarajte. Cula sam milion puta: „Meni je neprijatno da mu nesto kazem, meni je tesko da mu nesto kazem“ i sl. Niko na ovom svetu ne moze znati sta se vama odigrava u glavi i sta zelite ili mislite, osim vas samih. Ako to ne kazete tom nekom kome zelite da pripadnete (makar i na par popodneva nedeljno), on moze da isprobava svasta i da ide tehnikom eliminacije tipa: „Dobro, ovo ne ide ovako, ovo kod nje izaziva teski napad panicnog straha i grcenje misica, ubija je u pojam i dovodi je u stanje sveopste rastrojenosti.“ ali mislim da vam se nece bas previse dopasti sprovodjenje ove tehnike nad vama, ili moze da pokusa da razgovara sa vama. Ako budete odgovarale sa „da-ne“, bice potrebno uzasno mnogo vremena da taj neko stigne do toga sta treba, a sta ne treba da radi. Ako vec zelite da se upustite u bdsm, probajte da skratite to vreme time sto cete biti otvorene u komunikaciji i razgovoru. Verujte mi, bice vam daleko zabavnije dok ste u tim godinama, nego kada osedite i ostarite dok vam vas Dom bude i dalje postavljao pitanja na koja cete odgovarati sa „da-ne-mozda.“ Ovde je iskrenost od neprocenljive vaznosti. Razmislite i same. Ako vas je stid da nesto kazete, jer mislite kako ce se vas Dom zgroziti nad vama zbog zelja koje imate (a ovo je, negde, najcesci razlog za „sitne“ lazi), docicete u situaciju da nikada ne isprobate nesto (ili cete cekati uzasno mnogo vremena na isprobavanje istog), jednostavno jer ce vas Dom misliti kako vam se to ne dopada. Prvo, nece se zgroziti (ako se zgrozi, bezite od njega), naprotiv, mozete mu samo nabiti osmeh od uva do uva sa tim sto budete rekle, drugo, (ovo sam citala iz pera Domova, nije moja ideja) najveci turn on za svakog Doma je upravo cinjenica da mu subica cvili od zadovoljstva zbog necega sto joj je on napravio, odnosno-njeno uzbudjenje. Pokusajte na sekund da se stavite u cipele Doma. Da ste vi na njegovom mestu, jel’ bi se vama dopadalo da se vi trudite i radite nesto, a zauzvrat dobijate mlaku reakciju ili nikakvu reakciju (ne znam sta bi bilo gore), kao da ste nekom dali da cita „Rat i mir“ a ne da radite nesto sto podrazumeva razmenu ogromne kolicine pozitivne energije? E, pa onda morate biti iskrene, morate progovoriti, morate pokusati da date sve od sebe da ostvarite komunikaciju sa svojim Domom. On ne cita vase misli, a i njemu je podjednako vazno da zna da radi pravu stvar, da dobije reakciju, da izazove reakciju, da vam otkrije neke stvari o vama samima koje ste se plasile i sebi same da priznate. Ali, mora prvo da zna koje dugmice da pritiska, i kako da dodje do toga. Obzirom da se radi o zivim ljudima, obzirom da smo svi razliciti, ne postoji univerzalni prirucnik po kome bi mogli da rade. Morate im pomoci. Da, pomoci. I oni su samo ljudi od krvi i mesa, i potrebna im je vasa pomoc kako bi zadovoljstvo i uzivanje bilo obostrano. I, bez obzira na to sta se prica okolo, imaju osecanja koja mogu biti povredjena. Dakle, budite iskrene, budite otvorene, komunicirajte sa svojim Domovima. On mora znati sta vas moze povrediti iznutra, sta vam je bitno, o cemu mislite, kako mislite, sta vas zadovoljava, sta vas plasi... Dobicete mnogo vise nego sto ste ocekivale, i bicete srecne zbog toga. I ne iskoristavajte to. Nikada nemojte koristiti neke stvari da bi manipulisale Domom. Da, znam da je najlakse zaigrati na kartu neke njegove slabosti (svi ih imamo i niko nije izuzetak), ali, time gubite mnogo vise, gledano dugorocno, nego sto dobijate, u jednom trenutku. Budite postene. Tako i vi sticete njegovo poverenje (sta, nisam rekla da se povrenje stice na obe strane? E, pa neki drugi put, mozda.), i to uvek puno znaci. Daleko od toga da ce vam uvek „cvetati ruze“, ali, cim postoji mogucnost komunikacije, problemi su resivi.
Sa Gospodarima, ukoliko ne postoji komunikacija, nalazite se u situaciji kada ce vas taj odnos, bukvalno, samleti i pretvoriti vas u ljudsku cuftu, koja se nece vise sastaviti nikada. Bez toga, ni ne pokusavajte nista slicno. To je OSNOVA takve veze. Ako na to niste spremni, niste spremni ni da budete robinja. Sacuvajte sebe. Ne upustajte se u to.
A sada....
Malo o princevima. Dakle, sve ovo se odnosi na obe strane (kad pocnem sa ovim „jedna strana-druga strana“ pred ocima mi se javljaju slicice oruzanih sukoba, a zapravo, te dve strane su sve samo ne suprotsavljene). Poverenje i komunikacija moraju postojati na obe strane. Niko nije nepogresiv. Ako vam se subica ne otvara, nesto tu nije kako treba. Pokusajte je navesti da vam se otvori. Pokusajte joj pomoci da se otvori. Time sticete njeno poverenje. Ocigledno, nije svima lako da neke stvari izreknu. Budite mastoviti. Mozda joj je lakse da nesto napise? Nek vam napise. I ne pokusavajte da je otvorite na silu. Pokusajte da pronadjete pravi nacin da se priblizite toj konkretnoj osobi, upoznajte je, upoznajte njene mehanizme, otkrijte koja je to sifra koja otvara bas taj sef. I nemojte, odmah, likovati i reci: „Znao sam!“. Pokazite malo suptilnosti, nasmesite se, pomilujte je, poljubite je, pokazite joj kako ste zadovoljni. Pomoci ce joj da se sledeci put lakse otvori, da lakse kaze to sto je muci, to sto joj je problem, to sto je zadovoljava. I nemojte se drzati kao da ste nedodirljivi. Nista ne plasi tako kao hladnoca koja se ne odmrzava. Pokazite joj da ste bice od krvi i mesa, odmah, na pocetku. Dalje ne znam. Nikad nisam bila u vasoj kozi (hvala Bogu).
I na kraju, nesto sto dugujem vec odavno.... Citat iz jednog anonimnog (na zahtev autora), ali veoma pouzdanog izvora. Mislite o tome.
“Komunikacija, narocito i bezuslovno, izmedju Doma i subice je osnova svega. Dom koji nije u stanju da razume i poslusa (da, poslusa !) subicu je kreten. A tokodje i subica koja bi to zloupotrebila.”
c.
Post je objavljen 04.09.2006. u 04:18 sati.