Pregled posta

E bože bože

Život je pun uspona i padova. I kada se smiriš i kažeš sebi da je sve relativno, obično vidiš da postoji nešto još relativnije.

Pre par dana sam dao oduška svom pesimizmu (nisam jedini). Nastavio sam dalje. Uprkos tome što do nedavno nisam znao definiciju eskapizma (hvala Wikipediji što popravlja propuste u mom obrazovanju), to nije smetalo da ga upražnjavam punom parom.

Juče smo išli na izlet, roštiljanje i istraživanje obale reke. Divan dan.

Kasno uveče, kad smo stigli kućama, dočekala nas je vest da je tog dana iznenada umro naš zajednički drug.

Svaki čovek je poseban, a ovaj je bio malo izuzetniji – jedan od onih ljudi što pokreću stvari. Razmišljam – koliko smo ga puta spominjali samo juče, dok smo roštiljali i kulirali, koliko sam ga često spominjao poslednjih dana u razgovoru sa raznim ljudima. I odjednom – nema ga. Pokušavam da se setim njegovog glasa i intonacije dok izvodi neki od svojih fazona. Sve što čini jednu osobu, sve posebnosti, ceo univerzum što staje u jedan život – nestaje u trenu. Tešimo se da živi u drugim ljudima – ali i ti drugi ljudi vremenom zaboravljaju i nestaju.