Ništa drugo nam nije preostalo. Bili smo očajni. Morali smo da startujemo muriju. Međutim njihovi panduri su drugačiji, nisu kao naši - zajebani, nego fini, predusretljivi, znaju engleski, kupaju se i koriste dezodorans. Pošto dotična patrola nije mogla da nam pomogne, pozvali su drugu patrolu da donese kablove kojima ćemo da upalimo auto. Videlo se da odavno nisu imali tako ozbiljnu intervenciju, nih šestoro se bacilo na naš slučaj. I naravno auto pali, zahvaljujemo se i odlazimo, a jedan od njih nas savetuje „and now, dont turn off the engine until you get to Czechoslovakia“. Pa dobro, ne možeš od njih očekivati da razlikuju bivše komunističke zemlje.
A sad zatvorite oči i zamislite Belgijanca koji na engleskom startuje za pomoć našeg pandura. Kakav bi to bi zajeb.
Europeans, dont try this at our home, we are imaginary characters.
Anyway, krećemo dalje, do rodbine koja živi pored mesta Šarlroa kod Brisela, međutim rodbina ko rodbina nikad nije tamo gde je očekuješ, ispostavlja se da žive u Burleu kod Šimea kod Filipvila, koji je doduše pored mesta Šarlroa. Uglavnom posle nekoliko sati vožnje, scena je sledeća: mrkli je mrak (oko 23h), mi smo na seoskom putu, odavno nismo videli ni ljude ni objekte, saobraćajni znaci su kontroverzni, na jednoj raskrsnici se dvoumimo kuda dalje i auto se gasi. I neće više da se upali.
Post je objavljen 02.09.2006. u 11:03 sati.