Postoje ljudi kojima je blog smisao života. Oni naprosto žive za to da gledaju komentare. Broje ih i dive se sami sebi. Ma super je to. Kad imate nešto takvo da se hranite time. Samo ne znam je li baš blog pravi medij za to. Blog je super da se malo zabaviš, da potrošiš vrijeme, upoznaš dobre ljude (i one koji to baš i nisu), da reklamiraš nešto, da izraziš svoje mišljenje, da podijeliš nešto s nekim, da se zaljubiš, da te netko prevari, da te netko iskoristi.... ma svašta. Ali ne da za njega živiš. Da se svijet vrti oko njega. Da ne možeš spavati zbog komentara. Ne baš toliko. Tako zabavan i ne želim da bude. Želim da bude u mojoj službi. A ne da ja služim njemu. Pa ma kako dražestan bio. Blog i svi ljudi koji ga čine.
Ljudi se na njemu mogu prikazati onakvima kakvima žele.
Ipak, ja volim reći, da ljudi prepoznaju i ono što blogeri misle da skrivaju. Tek je ono što se prešućuje interesantno. Ja sam na blogu objavila svoju sliku, godine, zanimanje, sve o sebi što god su me pitali. Iskreno. Možda se o nama, koji ništa ne krijemo, najmanje i zna. Meni blog nije ni dnevnik, ni svakodnevni družbenik. Neki su moji postovi iz naftalina. Tko će ga znat koji i kada. Ipak, ja sam ovdje prisutna. I svi koji me poznaju znaju da blog ima veze sa mojim životom. I više no što meni to odgovara ponekad. Ali, to je bio moj izbor zar ne? Ali je moj izbor, isto tako, da ne živim za blog. Draže mi je kafenisati s blogerima. Ili čajenisati. (još ne pušim, 9. dan)
Post je objavljen 30.08.2006. u 15:54 sati.