Pregled posta

Sjećanje na stari Zagreb

Odlučio sam da vas prije čitanja !Sage", malo podsjetim na Zagreb mog djetinjstva, a možda i neke od vas podsjetim na prošla vremena. Ako vam se dopadne, bit će još, ako mi pomognete svojim sjećanjima, bit će još više.

Za one koji znaju da se prisjete, a one koji ne znaju, da doznaju, donosim članak u cijelosti iz džepnog mjesečnika "Reader's Digest".

Miškecov prolaz

„Reader's Digest“ I. SRPANJ 2006.




Dobri Miškec i njegov prolaz
Malo je Zagrepčana koji se sjećaju bokca s usnom harmonikom


--


FOTOGRAFIJA: LJUBAZNOSCU RUDIJA ALJINOVlĆA


MOJA PRIČA


ŽELJKO ZURL

NAKON DUGO VREMENA prošetal sam se centrom Zagreba. Prošal sam kroz kvart mog djetinjstva i zastal u prolazu koji veze Masarykovu i Varšavsku ulicu. Na zgradi ploča: Miškecov prolaz. Na žalost, malo je danas onih koji se sjećaju čovjeka po kojemu je prolaz dobio ime.

Pedesetih godina prošlog stoljeća Zagreb se oporavljal od Drugog svjetskog rata. Snalazilo se kak je ko znal i mogal. Mladi je Miškec (pravim imenom Mihael Erdec, rođen u okolici Ivanca u Zagorju) prije rata nastupal kao akrobat u cirkusu i varijeteu dok nije dozivil nesreću. Neki su rekli da je pal na glavu pa je malo "skrenul". Posle toga, za kruh je zarađival na gradnja-ma, pomažući uličnim pilarima i kao "čovjek sendvič", noseći po centru grada reklame. Kad je trebalo, ubacival je vuglen, čistil drvarnice i istovarival robu. Uspel se je smjestiti u kotlovnicu kina "Balkan". U podrumu, u mraku kotlovnice, napravil je od starih al' čistih canjka ležaj u jednom udubljenju u zidu, pokraj hrpe vuglena s kojim se ložil veliki kotal za grijanje kino dvorane. Društvo su mu delali ložači u svojim radnim šihtama i slika Štefice Vidačić (popularne glumice predratnih vremena) kako sa zadignutom suknjom pokazuje skladne noge (malo vise koljena). Sliku je učvrstio iznad "uzglavlja" svojeg ležaj a u koji nikada nije legnul da se nije dobro opral u hladnoj vodi. U onom smradu ugljena i kotlovnice on je bil uvjek čist. Činilo se da ne uzdiše zato kaj je bogec neg zato kaj Štefica nije ispunila njegov san - ostala je tek neostvarena ljubav.

Miškec je, zahvaljujući tome sto je bil popularna zagrebačka figura, postal i junakom šaljivih stripova. U zabavniku Mickey strip pokrenutom 1938. godine, njegove je izmišljene i stvarne doživljaje crtao tada 17-godišnji gimnazijalac Walter Neugebauer. Glavni urednik, gospon Fuis, redovito je Miškecu daval "mali honorar za autorsko pravo".

U "svom" prolazu Miškec je imal prijateljicu Elizabetu koja je živjela na drugom katu, negde na sredini prolaza, sa svoja tri sina. Čekala je da joj se vrati suprug koji je otišal pravac Bleiburga. Znali su sesti na štcnge i voditi duge prijateljske razgovore. Jemput je rekla susedi: "Nek veli ko kaj hoće i da je Miškec skrenul. Kaj god. Tak pametno pripoveda da mi je užitak z njim požlabrati. Baš zna bit herclih."

Tak ga se sjeća i moj bratić kada se u jesen 1946. doselio u dvorišnu prizemnicu u Varšavskoj 5. Ovako mi je ispričao svoja sjecanja ondašnji student ekonomije a zatim diplomirani inženjer Josip Zurl: "Tako smo postali Miškecovi prvi susjedi. Naši su prozori gledali u njegov improvizirani kućerak uza zgradu kina, pa smo mogli vidjeti kako u stvari jadno živi. Ipak, nikad ga nije napuštala dobra volja. Malo ću reci kad kažem da je Miškec bio dobar susjed. Veselilo ga je ako nekome može pomoči. Starijim je susjedima odlazio u Ljekarnu po lijekove. Raspitivao se kome sto treba, pa je sa svojih šetnji gradom donosio razne upotrebljive stvari koje je nalazio odbačene po dvorištima i podrumima. Jednom je primijetio da nam prokišnjava krov i nije se smirio dok nam odnekud nije donio desetak crjepova..." Miškec je bio sjajan primjer kakvi bi susjedi uvijek trebali biti!

Znal je sjesti ispred vrata kotlovnice na mali stolček, šamrlek, pa kada su ljudi izlazili iz kina poslije projekcije, sviral im je na maloj "mundharmoniki" popularne melodije. Ispred sebe bi na zemlju del bogečki ponucanu kapu, skinutu s ćelave okrugle glave, da mu ljudi u prolazu ubace sitniš. Radio je tako od doba bivše kraljevine Juge u okupiranom pa poslije rata oslobođenom Zagrebu. Zguren na šamrleku, puhal je u svoju harmoniku i dobroćudnim pogledom pratil prolaznike, i posebno prolaznice. Dva vesela oka i uvi¬jek nasmiješena usta nisu odavala jad njegove bijede. Kad bi ga čovjek tak gledal u pohabanu odjelu, rekal bi da gleda sretnog siromaka. Uvijek sam si mislil kak moje brige i problemi nisu niš prema njegovima, kak bi trebal i ja bit sretniji z onime kaj imam.

Pokraj svog ležaja držal je dve male konzerve s drskom od drota. S njima u ruki bi obilazil restorane i kavane u centru. Znali su ga u Gradskoj kavani i u Lovačkom rogu. Ostavljene ostatke jela s tanjura na stolu stresal bi u jednu konzervu, a čaše bi praznil u drugu. Koji su mu pak put kelneri napunili konzerve s pravom hranom iz kuhinje. Odnesal bi ih u svoj "dom" da se pogosti u miru. Nije ga smetalo kaj je sve to zmešano jer bi rekel "to bu se tak i tak zmešalo u želucu".

Iznad ulaza u kino bile su društvene prostorije kaj su se zvale "Klub Kinematografa", za okrepu i druženje zaposlenika. Tu i tam bi se navrnul i Miškec. Tiho bi došel do sanka, popil bi gemištec, s nekim bi popripovedal kratko i otišel bi nazaj u svoju kotlovnicu. Jemput sam tam bil s tatom i pijuckao malinovac. Došel je Miškec i pogledal me blagim dobroćudnim pogledom, pak me je pital:

"Bog, dečec. Kaj to piješ hampera?"

Tak je jednom sviral na svojoj maloj harmoniki dok su ljudi izlazili iz kina, kad mu pristupi brko u plavoj uniformi, zauzme strogu pozu i svisoka oštro upita: "Druže, sto ti tu radiš?" Zbunjen i preplašen, Miškec podigne ćelavu glavu i veli:

"Kaj ne vidiju gospon policaj, sviram harmoniku..."
"Znadeš li ti, Druže, da je prosjačenje zakonom zabranjeno?"
"Kaj bi ja prosil. Ja samo zabavlam ljude kaj izlaziju iz kina."
"Sto će ti onda, Druže, kapa pod nogama?"
"Joj, gospon policaj... mi je vruče, pak sam ju skinul... a to kaj mi nekaj vu nju baciju, nisam ja kriv! Kaj ja tu morem..."
"Druže, ja te u ime naroda hapsim!"

Tak je strogi milicajac zgrabil bespomoćnog Miškeca i odvel ga grubo u pravcu Petrinjske ulice, gurajući ga pendrekom. Posramljeni Miškec išal je oborenog pogleda, tu i tam bi ga dignul prema nekom začuđenom prolazniku, kao da veli: Nisam niš napravil, nikom niš na žal, niš nisam kriv, samo sam sviral na veselje ljudi... Tak ti je to, dragi moj, kad si bogec.

Takve scene nisu na sreću bile ćeste, ali neki su na jadniku pokazivali autoritet narodne milicije. Nisu ga mogli kažnjavati, ali bi mu zaplenili harmoniku. Tada bi neki "drug" iz uprave RO Kinematografi odlazil u milicijsku stanicu urgirat da ga pustiju ili da mu vratiju njegovu jedinu imovinu, malu harmoniku.

U zemlji "socijalne pravde, jednakosti, bratstva i jedinstva" rastao je pritisak na rukovodstvo Kinematografa da "nemre čovjek živjeti u kotlovnici. To je službena prostorija radne organizacije, koju su proleteri podigli iz kapitalističke propasti, pa vi drugovi rukovodioci ne možete sramiti nasu partiju, držeći i skrivajući neku skitnicu." No svaki put kad su rekli Miškecu da bu moral napustiti kotlovnicu, molil ih je nek ga pustiju tam. Sve bu delal, sve bu napravil, samo da ga ne diraju od tam. To je tak išlo nekak do početka šezdesetih godina, kada su morali popustiti pod pritiskom smjestili su Miškeca u ubožnicu u Selskoj cesti.

Zadnji sam ga puta srel sredinom šezdesetih godina kraj kina "Tuskanac", na Aleksandrovim štengama kaj se spuštaju iz Rokova perivoja u Dežmanovu. Otišli smo u kafić na dnu štengi i uz kavicu i pice kratko mi je ispripovedal kak su ga deli u "dom starih" u Selskoj. Ni štel ni reci da je tam ubožnica niti se bas žalil kaj je tam. "Tam je dobro i čisto. Imam kaj za jest i dobro mi je..."

Tak je rekal, al se vidlo da je mislil čist drukče. Oprostili smo se i on se odgegal prema Ilici. Gledal sam dugo za njim dok se nije zgubil u mnoštvu prolaznika.

Tak se neprimjetno zgubil i iz naših života, ali ne i iz naših sjecanja. Ja svoj grad volim zbog uspomena koje velikim dijelom cine ljudi. Dragi ljudi kakav je bil i Miškec, ljudi z kojima se družimo, smijemo, plačemo i pripovedamo. Kad i mi jednog dana odemo tam gore, morti bu nas na ulazu dočekal Miškec sa svojim dobroćudnim osmijehom, hokrlom i svirkom "mundharmonike", kak je to tak rad delal ispred "Balkan" kina.


...ja sam nastavio sa šetnjom, a Vi napišite Vaš komentar, HVALA!

Post je objavljen 22.10.2006. u 12:02 sati.