Dosta vremena prodje od jednog do drugog posta, a razlog je pomalo taj sto nemam bas vremena,a pomalo i sto se nista posebno ne dogadja,sto je mozda i dobro, jer mi prija ova svakodnevica bez nekih ruznih dogadjanja.
To velim zato sto mi se posljednjih mjeseci samo nesto ruzno dogadjalo.Evo jutros slusam svoga maloga sina kako u hodalici
ponavlja sav uishicen da,da,da,da, i usput vriska, pa me to ispunja srecom i zadovoljstvom.Dug period tuge i depresije je bio u
meni, sada malo pokusavam da se smirim i zivim dan za dan.Mozda je tome doprinjelo i to sto mi je mama poslala bratovu uvecanu sliku, pa ga sada evo gledam, i on mene gleda,da mi pravi drustvo u mojoj svakodnevici,da pricam sa njim,isplacem se kada me uhvati tuga,da me utjesi svojim nevidljivim zagrljajem,kad vec ne moze drugacije...
Pokusavam gledati u buducnost, u moju djecu koja svaki dan rastu, molim se Bogu da im pruzim najvise sto mogu, da mi da
strpljnja sto je vise moguce, jer to mi sada najvise treba.Ponekada sam umorna, pa ne reagiram bas najbolje,a zelim da im djetinjstvo bude sto manje ispunjeno trzavicama i nezadovoljstvom.
Idem sada,moram spremiti dorucak svojim curicama,mali sin je vec papao,a moram i nazvati prijateljicu da njenom sinu cestitam
prvi rodjendan!
Post je objavljen 29.08.2006. u 14:14 sati.