neki dan sam učinila nešta zbog čega sam ponosna. pomogla sam jednoj osobi. osobi kojoj je to jako trebalo. bilo mi je dosta svađa, ogovaranja, i tuge. slušala sam i slušala tu mržnju, i onda sam pukla. jednostavno, u trenutku. ali dok su riječi samo izlazile ona mi se smijala.isprve sam mislila da je to dobro, da sam ju razveselila, ali onda sam shvatila da se smije mojim riječima, mojem trudu, mojoj ozbiljnosti. i to me rastužilo. vidjela sam da me nije shvatila ozbiljno. tako i svi. nitko me ne shvaća ozbiljno. svi kojima želim pomoći smiju mi se. ne cijene moj trud. dobro, ne mogu reći da me baš nitko ne shvaća ozbiljno, ali većina da. i onda ispada da je moj trud bezazlen, bezvrijedan. ali ja ću se i dalje truditi i pokušavati pomoći drugima. a oni će mi se smijati.
Post je objavljen 26.08.2006. u 20:07 sati.