Marketing
Zašto pišem?
Zašto pišem blog? Iskreno - nemam pojma! Samo znam da sam se nakon nepuna tri miseca postojanja "broda u boci" žestoko zakačija za udicu. Nekoliko ljudi mi je proteklih dana reklo da su čitali moj blog.
I šta ti se čini?- pitam ih. Paaaaaa, dobro je. Ne znam je li to govore iz čiste kurtoazije ili tako stvarno misle, nadam se da je ipak ovo drugo. Već na samom početku odlučija sam da neću bit "anoniman."
Nekolicini prijatelja sam već prvih dana reka neka pogledaju, zanimalo me njihovo mišljenje, a neki su me i sami prepoznali. Uostalom, ime mi piše na ovim signalnim pomorskim zastavicama na ekranu. Ipak, i anonimnost ima svoje čari. O nekim stvarima bi vjerojatno slobodnije pisao da nitko ne zna ko sam. Nema veze, tko mi brani otvorit još jedan blog. Pa ću se tamo ispucat! Bit će svega!
Zanimljivo, do prije tri godine blog je bija nepoznat pojam. A danas? Koliko nas se već zarazilo! Hoćemo li morat na odvikavanje? Živi bili pa vidili...
Ma kakvi forumi, kakvi chatovi, kakve iskrice, blog je zakon! Nisu blogovi samo osobni dnevnici, kako neki površno misle. Dnevnici su se uglavnom pisali onako tajnovito i u najčešće ih nitko nije ni čita osim onih koji su ih pisali. Ovako, čim napišeš novi post, pa ga ugledaš objavljenog na listi, odma ti navire adrenalin, gledaš koliko te ljudi čita, ima li koji novi komentar. Ma znate vi svi to vrlo dobro...I mislim da nisu u pravi u oni koji misle da su blogeri frustrirani samotnjaci. Baš naprotiv! Ima tu izuzetnih ljudi koji se ne boje svojih razmišljanja. Iako smo tu gotovo svi skriveni iza svojih nadimaka, ipak nas naše rečenice, misli i osjećaji otkrivaju. A to je možda i važnije od samih imena. Poznajem stotine i stotine ljudi po imenu i prezimenu a nemam blage veze kako razmišljaju, kakvi su ljudi.
Na samom početku surfanja mi je zanimljivije od članaka na portalima bilo pročitat komentare ispod njih. Međutim, u ogromnom broju slučajeva bili su to izljevi primitivizma, gluposti i nekulture. Jezivo! Uvik nekako računaš da internetom surfa ipak neki malo "viši" sloj ljudi, a kad pročitaš takve komentare dođe ti slabo.
Stoga mi je drago da toga na blogu nema. Čitatelji te uglavnom podržavaju, većina komentara je pozitivna, ako netko i ima drukčije mišljenje iznosi ga na kulturan način. Najlipše je stvaranje nekih novih virtualnih prijateljstava, utješno je vidit da ima ljudi koji na sličan način razmišljaju. Wanda je jednom napisala kako joj je pisanje bloga najbolja psihoterapija u njenom životu. Kao i obično i tu je bila potpuno u pravu. Imam i ja svojih crnjaka i to u oho-ho količinama. Ponekad me, bez nekog posebnog razloga, zakače nekakve depresije, crne misli, pa onda preispituješ i sebe i događaje i svašta još, stvari koje si falija u životu i tako to...
Tada me obično uhvate skribomanski napadaji pa sve te crnjake prenesem na papir ili na ekran. I onda kad to ponovo idem čitat, vidim da sam sebi idem na živce. Ma koji mi je vrag, tko će to uopće imat volje čitat!? A onda mi se nekim čudom raziđu oblaci u glavi i shvatim da mi u stvarnosti i nije toliko loše. Nekoliko sam takvih postova u zadnji čas povuka i odusta od objavljivanja. Zanimljiv je taj razgovor sa samim sobom, ponekad ti vlastiti tekstovi otvore oči. A njih ne bi bilo da ne pišem blog. A teme? Teme nekako dolaze same od sebe, kad već pomisliš da si prazan, neka slučajna misao, pogled ili neka pisma na radiju, daju nove ideje. A tko zna, krhko je znanje, možda mi je ovo i posljednji post, a možda će ih biti još na stotine.
Na kraju evo vam jedan lipi, puno lipi brodić. Bez boce...E da je ovakvoga imat!
Post je objavljen 25.08.2006. u 17:01 sati.