...Jer,i kada sam u Beogradu,ja sam na neki nacin u egzilu,prosto zato sto moj knjizevni senzibilitet nema punoletstvo u srpskoj kulturi.Ali,to je pitanje odnosa prema jednoj knjizevnoj generaciji koja svoje literarne svetove nije gradila u strahu od sveta,vec iz pozicije sveta kao doma.Jer,ako je neki pisac u svojoj zemlji okruzen tisinom,ako ga sistem stalno drzi u medijskoj blokadi,on na neki nacin zivi u egzilu.I naivno je ocekivati da ce zbog svojih knjiga biti utamnicen.Sistem u Jugoslaviji je oduvek bio perverzniji nego u drugim zemljama Istocne Evrope.Biti uhapsen i poslat u zatvor znacilo je biti odabranik sistema.
Jer,ako rezim nekoga hoce da razori,onda sigurno put nije slaviti ga.U tome je oduvek naivnost Zapada u odnosu na mnoge"disidente"Istocne Evrope i Jugoslavije.Pravi disidenti,medijski nimalo atraktivni,prosto zato sto im je literatura jedina vokacija,uvek su u Jugoslaviji pazljivo drzani sto vise izvan ociju javnosti.
Mnogo je histerije na temu egzila i plasim se da egzil postaje kvalitet po sebi.Jer,egzil nije kukati po svetu o vlastitoj ugrozenosti,cak i onda kada ona realno postoji,vec je egzil"osuditi"sebe na neprihvatanje upotrebe,biti izvan sveta,javno se oglasavati bez taktiziranja.Ne mogu se u jednom vremenu pisati scenariji o partizanskim ofanzivama,a posle izigravati Dzojsa.
Za egzil je potrebna duhovna cistota od samog pocetka...
Post je objavljen 23.08.2006. u 14:22 sati.