Marketing
Na markinti
Ajmo jednu zajedno!
Za markinte i žale
za naš Ošjak i vale
Velaaaaa Luuuuuku mala ne zaboraviiiiiiiiii...
Ovu pismu obično pivamo u stanju polutransa i sfumata u glavi, dok se žar ispod gradela još nije potpuno ugasija, a razina u botilji plemenite tekućine nastale čudesnim kemijskim procesom iz nektara šta je nekad bubrija u bobama plavca malog, neumitno stremi prema koti nula.
Pri tome zahvaljujemo Svevišnjemu šta smo se rodili i živimo u najlipšem kantunu najlipše zemlje na baloti zemaljskoj, barenko dok je još nismo totalno upropastili svojom glupošću i pohlepom.
Pismu o Veloj Luci, po prvi put sam čuja tamo negdi početkom osamdesetih i sićam se da su tad izbile barufe oko autorskih prava, uglavnom, vuka se nekakav spor i zbog toga se dugo nije javno izvodila. Ali to sad nije bitno, bitna je jedna rič koja se u njoj spominje, a to je „markinta“. Iako se mogu podičit ultra-mega-turbo dalmatinskim korijenima, moram priznat da u to vrime nisam razumija njezino značenje.
A šta se ne zna, da se naučit. Pogotovo s vrimenom. Daklen slušaj vamo! Markenta, oliti mrkinta, mrkjenta, mrkenta, to vam je onaj stjenovit, hridinast pojas između samog mora i prve zelene vegetacije. To je onaj blistavi okvir koji označava sam rub obale i otoka kad ih gledate na slikama i kartolinama. Izložen moru, soli, valovima. Na prvi pogled izgleda beživotan i prazan, ali ako pobliže uroniš u područje mrkinte, otkrit ćeš koliko života buja upravo zahvaljujući okusu soli.
Grmovi kapara, motara, lučike i mrižice u društvu sa prilipcima, račićima i malim guštericama. Da kojim slučajem ostaneš sam na pustom otoku, uspija bi nekako priživit. Čak i bez gušterica. Osim toga, brzo hodanje po škrapama bi mogli uvest kao jedan od novih ekstremnih sportova. Ko će brže oko otoka. Samo me straj da bi morali naručivat obilate količine gipsa. Nek se nađe.
Nažalost, nađe se na markintama, među škrapama svakakvih šporkarija, mazuta, stakla, plastike i ostalih čuda moderne civilizacije. Ipak, tu ću temu ostavit za neki drugi put.
Dok valovi tuku u stine, a more hropti kroz samo njemu znane prolaze, pred našim očima se otkriva jedan skroz novi svit.
Post je objavljen 18.08.2006. u 16:37 sati.