Tu sam rečenicu jučer ponovila barem 30-ak puta i to samo ujutro između 10 i 11. A bilo mi prisjelo još prošli tjedan kad sam nazvala prvih 20-ak i pogledala 5 njih. Eh, da... Ponudila se ja nadobudno pomoć pronać stan bratiću koji dolazi u Zagreb na studij. Reko, ako sam sebi našla stan u pet dana, onda ću brate i tebi. Kad ono, čega sve ne vidjeh...
Neću ni pisat o tome. Svi oni koji su bar jednom u životu tražili stan, znat će točno na što mislim. Nego puno mi je zanimljiviji onaj dio priče kakve sve ljude upoznaš kad ideš pogledat te stanove...
Preko telefona je to sve nešto više manje isto. Dobar dan - dobar dan- raspored prostorija - grijanje - cijena - režije - i naravno, dođite pogledat. I tako kreneš. A vlasnika svakojakih...
Od onih što svoje prekrasno moderno uređene šupendare hvale kao muda pod bubrege, do simpatičnih parova za koje ti odmah bude jasno da nećeš imat nikakvih problema s njima. Bila je tu jedna gospodična koja je dopedalirala sva zapuhana skroz gore na vrh Svetog Duha i odmah se jadna ogradila da stan nije njezin nego da su je gazde samo zamolile da ga pokaže. Bilo mi je sasvim jasno zašto čim smo ušli u stan. Ona je stala sa strane i nešto nezainteresirano prčkala po mobitelu, valjda da me ne bi morala pogledat u oči i tako se nezaklonjeno crvenit.
Jedna od najdojmljivijih bila je jedna baka. Došli mi, a baka nas dočekala mrkim pogledom, zasukala smeđi brk, zagladila sijele kose i podbola nas svojim štapom za hodanje onako iskosa u podrebricu svakog ponaosob ne bi li se valjda uvjerila kako u naš moralni tako i u fizički integritet. I pustila nas u stan, a mi kuda koji brže bolje razmilili po cijelom stanu ne bi li što brže pogledali i pobjegli, kadno će ona gestapovski sa štapom podignutim u zrak: Tu desno! Prva soba! I ostatak razgledavanja bila je baka jednako herflikovksi oskudna na riječima, ali je zato vrlo suptilno oblijepila cijeli stan onim restorantskim naljepnicama Zabranjeno pušenje. Čisto sumnjam da je to zato što nije mogla doći do plakata svog omiljenog benda Srebrne strijele. A jadna, tko zna koliko je zračila stan nakon prošlih stanara?
Bila je tu i još jedna vrlo suptilna gospođa. Našle smo se nakon dobrih pola sata mog kašnjenja zahvaljujući tome kako mi je lijepo objasnila kamo moram doći pa sam dva puta jurila biciklom od Srednjaka do Jaruna i natrag. A kad sam konačno stigla, uočih odmah kako joj se ljutita usna razvalači u osmijeh čim sam uklonila sunčane naočale i razotkrila svoje razoružavajuće plave oči. Znate, obično kad ljudi kasne, to je odmah loš znak, ali vi ste mi jako simpatični. Već sam počela bezobrazno iskorištavat tu slabost, pogotovo gospođa i gospode u godinama, na lijepe velike plave oči. Još da nisam imala onu Pilić Goran Milić majicu i izgledala ko da mi je 7, a ne 27... A ona sva zrihtana, fino laneno odjelce, diskretni nakit, lijepa torba... I tako mi fino proćaskale, zamolila me ona da joj pravim društvo dok pregleda račune, znate, tak ne volim ostat sama tu u stanu, i otkrila mi da zapravo nije ona vlasnica nego ga samo pokazuje za prijatelje. Ona je, kako bi se reklo, menadžerica. Ohoho... takve verbalne proljeve naprosto obožavam. I tak, ne?, malo smo si još popričale o planovima za jedrenje, o vilama na Hvaru, o maramama gospođe Milke, o šeširima drage Di i ona njezina dva neotesana sina Willu i Harryju... Ona si je pozvala taksi, a ja sam zajašila moj preuređeni stari Pony i pojurila doma po najvećem pljusku.
Ima i muškaraca koji dođu pokazat stan. Bio je čak neki mladi tip koji mi se prošli tjedan nije pojavio nit javio na mobitel, a sad kad sam bila s cijelom svitom njih mladaca (tražili mi stan svi skupa, bratić, njegov frend, moj brat i ja kao iskusna gospodična/mama/šefica/svodnica sve u jednom), došo on. Spustio se liftom, izašo, sišao tri stepenice, upozno se sa svima nama i krenuo frajer desno ravno glavom u zid. Ova moja tri teleta blenula, a on se jadan ispričava, Joj, sav sam se zbunio. Pa lift je tu iza. A ja utegnula trbušinu, ispravila leđa, izbacila trojke i mislim si: Ma kad si ti jadan zadnji put žene dotaknuo? Pih!
Uglavnom, nakon sve te šarolike družine, zaključili dečki da im je prvi stan koji smo pogledali najbolji. Nekak se nadam i priželjkujem da će ga i uzet. Nisam baš sigurna da mi se da još jedan dan tak jurcat po gradu, koliko god šarmantnih osoba bilo tamo negdje u preskupim i prelošim stanovima koje samo čekaju da ih šarmiram što pogledom što izgledom, ali više zato što sam si nekak umislila da imam crtu za nać dobar stan i to prilično brzo. Pa bi mi bilo drago da si to još jednom potvrdim. Onda nam treći put možda stvarno bude sjekira u med kad ćemo Zvjerka i ja tražit svoje malo ljubavno gnijezdo. Riječi mi se pozlatile.
Post je objavljen 17.08.2006. u 16:33 sati.