i tak... pomislio bi čovjek (tj. ja), kad jednom spakiraš svoj ogromni kufer i otpremiš se u nedođiju da je to to, sve veze će popucat, zbogom prijatelji, još jednu da zapjevamo i to, suza za zagorske brege, lajf vil never bi vot it jusutubi ovo ono cmolj cmolj. kadli.......NE!!
lajf rimejnz d sejm. taman kad sam u mislima počela skladati najljepše nostalgične pjesme ljepše i od suza i sličnog, eto mene nazad. a zašto ne. došla sam doma. i sad bi se pito neko da kaj sam radila i da za koj sam kurac već došla. a ja bi mu rekla da fak of i nek prestane prostačit.
i kaj sam ja radila ovih par dana....? slušala o brodolomima.
ja sam bila neka (neću reć sigurna luka jerbo ne bi bilo logično) nego više ko neka splav za koju su se svi trenutno postojeći brodolomci volili ufatit. pa sam tako nebudilijena puna četiri dana slušala o nekom psihopatu koji je u zadnje dvije godine bilo u funkciji dečka moje frednice. četvrti dan slušanja sam se napila. jer stvarno mi je bio više preteško to slušat. ne tolko sadržaj kolko beznađe u boljitak koje je zračilo iz njezine priče. a bi ona i sve, al jebga, ne bu. zato kaj nemre jer nije takva. to ona ne zna al ja znam. nažalost. no čuda se događaju kako nedavno zaključih pa se nadam da će se i njoj jedno desit.
pa su mi ovi rekli da nema posla do drugog tjedna i ja ni pet ni šest nego k starcima, kaj bum sama u stanu, možda me neko ukrade il umrem od dosade i neinformatiziranosti. i tak sam ja došla doma, taman sam se oporavila od nedavnog mamurluka (kad bolje razmislim bar sam disciplinirana, to mi se u zadnje vrijeme dešava uredno, ali svaki DRUGI dan, ko po žnjori), ušto eto još jedne drame i eto mene da joj budem svjedok. e jebomater, sva ja to kužim i svugdi sam bila, al ak me kaj frustrira onda je to to da nemreš pomoć ljudima da se ubiješ. moš ti njima pričat ovo ili ono, moš im šibat najmudrije citate i prepričavat im svoja ili tuđa hrabra iskustva, al jok, pomoć im nemreš. oni te slušaju, kimaju glavom i rade po svom. i to je tak uvijek. zato jer si ne mogu pomoć.
i onda ih ja gledam, sjećam se vremena kad ni ja nisam bila u stanju prihvatit ničiji mudar savjet i žalim ih. zato jer znam da im sljeduju mjeseci (ako ne i godine) patnje. i okej, nije to neka drama jer znam da se sve to da preživit i da će iz toga izaći jači i pametniji al brate mili, ža mi ih je. i tak oni sjede u toj svojoj agoniji, ja ih slušam a nekad i pričam i pijem. zato kaj mi je to koma. i onda sam svaki drugi dan mamurna, dagajebeš sad.
ak niš drugo, imam savršen izgovor. postala sam drinker iz čistog altruizma.:))
Post je objavljen 16.08.2006. u 22:54 sati.