LEPO VASPITANA ZEMLJA
..."Kako ste?",pita baba Danica Obradovic na najisturenijoj zapadnoj koti pravoslavnog sveta u Divoselu,u blizini Gospica.Ona sedi za teskim mitraljezom"broving",maskiranim liscem,i nemocno siri ruke,izvinjavajuci se sto,sem vode,nema cim da nas ponudi.Penzionisana kuvarica sedamdesetih godina,sa okruglim cvikerima bakice,u gornjem delu vojnicke uniforme,ali u papucama zvanim pantofle,ona je obucila svoje seljane da pucaju iz minobacaca i mitraljeza.Njen polozaj je na vrhu klina koji duboko zadire u neprijateljske polozaje sa opasno otvorenim bokovima,kuda se cesto provlace diverzantske trupe kroz gusto siprazje.
Gotovo svake nedelje ona gubi dvojicu-trojicu svojih saboraca.Ovaj lepi zeleni predeo bazdi na smrt.Covek ima osecaj da ga sa svih strana gledaju oci ubica i da je potpuno nemocan da se odbrani.Zarasli u dvonedeljne cekinjaste brade,baba Danicini ljudi razgovaraju s prstom na obaracima automatskih pusaka.Bio sam svugde,video sam svasta,ali cini mi se da u zivotu nisam bio blize smrti nego na tom isturenom polozaju Divosela,koji se(kakve li ironije)naziva Veliki kraj!
"Posaljite kakvu pomoc,ako boga znate!",preklinje nas starica,koju bi bilo mnogo lakse zamisliti za sporetom nego za"brovingom"."Pozovite dobrovoljce,vojsku,bilo koga!Mi ovdje ne mozemo jos dugo..."
Pretrcavajuci brisani prostor,pitam jednog borca kakvi su im neprijatelji,oni s druge strane livada i sumaraka.
"Eh,kakvi",odgovara,"isti jad ka i mi odje...Sirotinja,brate,ali ka i mi,tu su rodjeni i poznaju svaki kamen..."
Dvadesetak dana posle ovog susreta,Divoselo je sravnjeno sa zemljom,a svi branioci pobijeni.Posle dugotrajne artiljerijske pripreme,koja je trajala punih sesnaest sati,hrvatska vojska,predvodjena medjunarodnim psima rata i placenicima,upala je u Divoselo i pobila sve sto se kretalo.Vojnici Ujedinjenih nacija nisu mogli da vide bilo sta zivo-ni macku,ni psa,niti ovcu!Baba Danica je preklana za svojim mitraljezom"broving"iz kojeg je ispalila i poslednji metak.Mogu da zamislim kako iz siprazja na sitnu,debeljuskastu staricu dobrocudnog izgleda skacu legionari u crnom s kamom u rukama.
TA SCENA ME PROGANJA.MOZDA NISAM UCINIO SVE STO SAM MOGAO?MOZDA JE TREBALO DA STANEM NA SRED BEOGRADSKIH TERAZIJA I DA VICEM IZ SVE SNAGE,DA TRAZIM POMOC ZA BABA DANICU I NJENE LJUDE.
NA PIJACAMA BEOGRADA VIDIM NJENE VRSNJAKINJE KAKO SE ZALE NA CENE KUPUJUCI PAPRIKE ZA ZIMNICU.ISTI HOD NA NOGAMA KOJE MUCE VENE,ISTE STARACKE PEGICE NA RUKAMA,ISTE NAOCARE TANKIH METALNIH OKVIRA...BABA DANICA NIJE IMALA PRIVILEGIJU DA PRIPREMA ZIMNICU-ZA SVOJIM MITRALJEZOM,A POVREMENO I SA MINOBACACEM,ONA JE BRANILA ZLATASTO JESENJE OBILJE BEOGRADSKIH PIJACA I SVOJIH ISPISNICA KOJE SMATRAJU DA JE DOSAO SMAK SVETA ZBOG SKUPIH PAPRIKA...
(Momo Kapor-"SMRT NE BOLI")
Post je objavljen 16.08.2006. u 14:12 sati.